Страдање православних у данашњој Украјини није страдање једне помјесне Цркве, већ Православља као цјелине, оне Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве коју исповједамо и чије јединство свједочимо. Због тога, на тему раскола у Украјини и ''признавања'' расколника од стране Цариградског Патријарха говорило се и говориће се још много.
Многи су изнијели своја мишљења, али су ријетки они који су своје ставове темељили на свештеним канонима Цркве и учењу Светих отаца. Из тог разлога студијa под називом ''Права Цркава и јединство Цркве'', издата од стране Манастира Григоријата на Светој Гори октобра ове године, је од изузетног значаја у погледу проналажења правилног решења проблема.
Први дио студије изложен је на око 90 страница и има чисто канонско-историјски карактер. То значи да се цјелокупно излагање темељи на свештеним канонима Цркве донијетим или потврђеним од стране васељенских сабора уз које се наводе тумачења Светих отаца и примјери из црквене историје.
Предговором ове студије, монаси манастира Григоријата, који су из састрадалне, братске љубави на себе преузели одговорност да ову тему подробно истраже, желе прије свега да укријепе и ободре све оне које је новонастала ситуација у Цркви довела у недоумицу и саблазан: како Црква у којој дејствује Дух Свети и који је обједињује може да се подијели? Због тога они пишу:'' Наша Света православна Црква, Једна, Света, Саборна и Апостолска, има пуноћу освећујуће Божје благодати и Божанског опита. Има Господа и Бога нашега Исуса Христа као вјечну и јединствену своју главу. Креће се кроз вјекове унутар свјетске пометње и лукавства, но како за кормилом има Владику Христа, ''љуља се, али не тоне'', и како има ''умни компас'' свештених канона, доводи у ред све што временом застрани. И то благодарећи жељеном њеном јединству које се често ремети због људских болести''. Због тога и сама студија је, по ријечима аутора ''вапај за јединством'' које је у овом тренутку у великој опасности због дешавања у Украјини.
Како данас одређене помјесне Цркве себи придају већи значај и права у односу на друге исте такве, управо онако како су ученици Христови водили расправу ко је већи међу њима, аутор узима за сходно да своје излагање почне темом о међусобној једнакости и равноправности помјесних Цркава и њених поглавара.
Рођенданом Цркве сматра се, свакако, празник Педесетнице. Апостоли, а касније и њихови наследници, епископи, проповиједају Јеванђеље по цијелом свијету и оснивају Цркве. Све помјесне Цркве, односно заједнице вјерних који се сабирају око свете Чаше чине Тијело Христово, али и свака од њих појединачно. Све су биле једнаке части (ισότιμες) у освећујућој благодати (στην αγιαστική Χάρη), све пуне Божанских дарова, и чиниле једно стадо Христово и један Очев виноград. Само јеретичке и расколничке заједнице нису припадале Очевом винограду, како учи Свети Игњатије Богоносац. Једнакост Апостолских помјесних Цркава била је сасвим природна последица једнакости апостолског достојанства, на којој ће се касније свештеним канонима установити ''права Цркава''.
По ријечима аутора, једнакост помјесних Цркава значи ''одбацивање сваке врсте антиканонског првенства у Цркви'', док се ''првенство части'' (о којем говори 34. и 35. Апостолско правило, као и 9. канон помјесног Антиохијског сабора) односи на повластице које посједује ''први'', односно поглавар одређене помјесне Цркве у односу према саепископима исте помјесне Цркве, а не према поглаварима других православних Цркава. Свим поглаварима помјесних Цркава припада једнако првенство части, уз једину разлику редоследа по којем се наводе исти. Не постоји разлика у достојанству поглавара, већ само право на предсједавање у току рада сабора и дужности које се њим предвиђају.
Апостолска правила 34 и 35, подсјећа аутор, се односе на митрополитански систем и одређују однос првога међу епископима једне области, тј. митрополита према осталим епископима у његовој надлежности. ''Митрополит предсједава епархијским сабором, сматра се његовом главом и посједује административну власт''. Међутим, сваки епископ има једнако архијерејско достојанство и право да обавља своје епископске дужности у оквирима повјерене му епархије. Све оно што превазили границе повјерене му епархије, епископ је дужан да обавља у сагласности са ''првим''. На исти начин, ''први'' је дужан да не чини ништа ''сувишно'' и што није у сагласности са осталим епархијским епископима. Сагласно 35. Апостолском правилу, рашчињава се епископ који је извршио хиротонију ван своје епархије, као и онај који је од стране њега хиротонисан.
Ову тезу допуњују, такође, историјски текстови Св. Иринеја Лионског и Јевсевија Кесаријског који свједоче да су помјесни сабори били међусобно једнаке части, као и њихови поглавари, укључујући и епископа Рима. Уколико се, пак, деси да дође до несугласица међу самим поглаварима, оне се решавају васељенским сабором или одговарајућом васељенском одлуком.
Поред тога што је садржај 34. Апостолског правила јасан, аутор наглашава да је он недавно погрешно протумачен или, чак злоупотријебљен са тежњом да се створи један ''први'' (наравно – Цариградски Патријарх) не само на нивоу једне помјесне цркве, већ цијелог православног свијета, тј. глава свих других поглавара (Равенски текст, 2007). Стога, важно је истаћи да је Цариградски Патријарх, сагласно горе наведеним Апостолским правилима и Свештеним канонима Цркве, а противно садржају Равенског текста из 2007. године, једнак и равноправан у односу према осталим поглаварима помјесних православних Цркава, док глава поглавара је само Христос.
Свети Доситеј, Патријарх Јерусалимски не дијели ''првенство части'' патријараха Пентархије на разне ступњеве, тако да се неки сматрају вишим или нижим, сви они представљају највише достојанство у Цркви и могу се доводити у поређење само са митрополитима/епископима који су у надлештву одређеног поглавара.
Ове канонске уредбе нису мртво слово на папиру, већ се примјењују у свакодневном животу Цркве. Тако се, на примјер, из поштовања и равноправности према другим аутокефалним помјесним Црквама сви црквени спорови решавају унутар црквене административне јединице у којој су настали идући од нижих судских установа ка вишим, не дозвољавајући другим помјесним Црквама да са уплићу у спорове који нису у њиховом надлештву, док се спорови на нивоу самих помјесних Цркава, како је већ речено, решавају васељенским саборима, од стране цијеле Цркве.
О самом процесу решавања одређеног спора говори се у Трећем, Четвртом и Петом канону Сардијског помјесног сабора. Наиме, епископу који је осуђен првостепено- од стране епископа своје области, или другостепено - од стране околних епископа, даје се могућност да се за коначну пресуду обрати Епископу Рима, који, даље, има право преиначења пресуде. Међутим, горе наведени канони се односе на одређену област (Илирик и Италија) која се налази у надлештву Римског Епископа и нема значење да је римски папа мјеродаван за било који спор, чак и оне који су у надлештву других помјесних Цркава (Свети Никодим Светогорац). Штавише, овакво тумачење поменутих канона Сардијског сабора је одбачено како на Истоку, тако и на Западу. Канонима 36 и 134 Картагинског помјесног сабора наглашава се да осуђени клирици ове помјесне Цркве не подлијежу суду ван граница помјесне Цркве којој припадају, па ни суду римског папе. Уколико, пак, решење спора није могуће донијети у оквирима једне аутокефалне помјесне Цркве, спор се решава искључиво васељенским сабором.
На идентичан начин и, свакако, по угледу на римски престо, тумачен je и 9. канон Четвртог васељенског сабора од стране Цариградске Патријаршије. Наиме, у току средњег и каснијег византијског периода па до данас постоје они који тврде да се овим канонима даје за право цариградском престолу да пресуђује све црквене спорове, чак и оне који се тичу других помјесних Цркава. Међутим, како ће у даљем тексту аутор показати, о овоме нема ни помена у горе наведенoм канону.
Деветим каноном Четвртог васељенског сабора, одређују се казне за оне клирике који се обраћају световним судским органима за решење одређеног спора прије него то учини црквени суд, и то на следећи начин: спорове међу клирицима решава надлежни епископ или представници црквеног суда епископије којој припадају; спорови између клирика и епископа се решавају на нивоу сабора митрополије; док спорове између клирика или епископа са митрополитом решава егзарх или Цариградски Патријарх. Не треба, међутим, заборављати да се овај канон односи на оне епархије које сагласно 28. канону истог сабора спадају у надлештво цариградског трона.
Тумачећи овај канон, Свети Никодим Светогорац истиче да ''егзарх области'' није ни епископ Рима, ''како би жељели Латини'', нити сваки Митрополит, ''како тврди Зонара'', нити било ко међу Патријарсима, ,,како наводи Аристин'', већ Митрополит сједишта одређене области.
Садржају Деветог канона се не противи садржина Седамнаестог, сагласно којем је судске спорове међу клирицима и епископима дужно решавати унутар граница надлештва помјесне Цркве, којој припадају.
Канонима 25 и 38 Петошестог васељенског сабора се потврђује 17. канон Четвртог васељенског сабора и наглашава значај некршења и чувања ''права Цркава'', по којем свих пет тронова Пентархије су међусобно једнаки и равноправни, уз постојећи редослед навођења.
У другој глави аутор студије наводи општепознате догађаје из црквене историје, који су заправо примјери кршења свештених канона и права Цркава, стављајући акценат на узрок, последице али и на начин решења тих спорова.
............
Из првог дијела студије, чији смо садржај настојали да изложимо у што краћим цртама, јасно је да је Цариградски Патријарх уплитањем у спор за који није надлежан, нарушио свештене каноне Цркве који гарантују једнакост и равноправност помјесних Цркава. Украјински раскол је спор који се решава унутар граница Руске Православне Цркве, а уколико није могуће, онда од стране цијеле Цркве, а не самовољним уплитањем једне помјесне Цркве, па макар то био и поглавар Цариграда.
Закључак аутора, међутим, у овом моменту изостаје. Он ће услиједити, Божјом помоћју, у неком од следећих дјелова студије који тек треба да угледају свјетлост дана. Лаконски коментар аутора који се односи конкретно на проблеме у Украјини, даје се у епилогу овог првог дијела:
''Црквена криза у Украјини ће се превазићи силом Утјешитеља. Увијек су проблеми налазили своје саборско решење, због тога што се Дух Свети стара о Цркви.
Аутокефалија је привилегија која је додијељена одређеним црквеним областима, јер су то налагале потребе, с циљем да се настави њихово освећујуће дјело, у условима другачијим од оних у римској (византијској) екумени и отоманској империји.
Аутокефалију додјељује цијела Црква, свеправославно (πανορθοδόξως) , уколико постоје неопходни предуслови.
Предуслове и основна начела у вези са начином додјеле аутокефалије данас, оформило је, путем свеправославне предсаборске процедуре, хтење Православних Цркава, које је изражено њиховим ''доприносима'' (συμβολές), дакле саборским текстовима који су 1993. г. предати Секретаријату за Припрему Великог сабора, и прецизирани, у наставку, низом Конференција и Сабрања поглавара као један зрео свеправославни предлог. Хтење Цркава се своди на следеће: Помјесна Црква која жели аутокефалију, упућује захтјев Мајки - Цркви; она (затим) захтјева од Васељенске Патријаршије, која има функцију координационог центра, испитивање сагласности свих помјесних Цркава; и када се обезбиједи сагласност, Васељенска Патријаршија издаје томос аутокефалије. Несагласје по питању начина потписивања томоса додјељујуће аутокефалије није превазиђено, нажалост, до данас. Да је постигнута сагласност и по том питању, не би настао проблем у Украјини.
Узимајући у обзир горе речено, ова студија својим првим дијелом имала је за циљ, углавном, да покаже да се јединство Цркве обезбјеђује, када се правилно и на општеприхваћен начин тумаче свештени канони који се односе на ''првенство'' (πρωτεῖον) и ''апелацију'' (ἔκκλητον). Историја аутокефалија у блиској прошлости (тема која ће чинити, ако буде воља Божја, предмет другог дијела студије) је довољно поучна, због тога што доприноси прихватању чињенице да само сагласност помјесних Цркава обезбјеђује јединство. Разумије се да се аутокефалија додјељује канонским дјеловима Цркве. Сви они дјелови који се налазе у расколу или у неком другом облику антиканоничности, претходно успостављају јединство или исправљају антиканоничност, као што одређују свештени канони (нпр. Мелетијев раскол, Први васељенски сабор), а затим траже, за њих потенцијално - потребну, аутокефалију.
Као што је, свакако, истакнуто у досадашњој обради овог питања, ове озбиљне теме немају уски правни карактер, већ духовни, Христолошки, еклисиолошки, дакле тичу се природе Цркве која је Тијело Христово и заједница Светога Духа. Пред том Тајном стојимо побожно и приступамо јој одријешивши ''ремена на обући'' својој.''
Јеромонах Пајсије (Ђерковић)
