У Друштву црногорско-руског пријатељства „Свети Ђорђе“, у Никшићу, у четвртак 20. децембра 2018, представљена је књига „Грба“ уваженог никшићког професора Слободана Бошковића.
У уводном слову вечери, насловљене „Слава ученикова је слава учитељева“ доц. др Драго Перовић је казао да је ова промоција знак признања и великог дуга који, као некадашњи његови ученици, осјећају и носе у себи. Тај дуг, додао је Перовић, настао је прихватањем дара којим се својим ученицима поклањао професор Слободан Бошковић.
„Поклањајући себе, поклањао је не само српски језик и свјетску књижевност коју нам је предавао, него и више од тога - став, ријеч, личност. То су они поклони на којима се не захваљује, јер се дају за цио живот и немогуће их је одужити“, рекао је Перовић.
За Ленку Тошић, професора књижевности, сусрет са професором и разредним старјешином, послије 30 година, представља вече наглашених емоција.
„Он је одредио мој животни пут. Оно чему нас је професор научио води нас кроз сва занимања, кроз све путеве, кроз све ситуације“, рекла је Тошић, осврнувши се на промовисану књигу.
„Ово је роман којем се поново враћам, попут оних књига које не можемо сасвим да прочитамо. Роман „Грба“ разговара са осталим егзистенцијалистичким романима. Као да добијам неке одговоре на Мерсоова питања, на Процес, на ону слику Доријана Греја. Присутна је атмосфера која није типична за егзистенцијалисте. То је онај магбетовски амбијент који, вјероватно, даје овај наш простор овакав какав је, овдје гдје смо рођени. Сви који знају нешто о животу Слободана Бошковића, о Црној Гори и балканским просторима јасно им је откуд та магбетовска атмосфера у овом роману“, запазила је Тошић.
Проф. Иван Луковац је изразио жаљење што се овај догађај не одржава на неком репрезентативнијем, већем мјесту, иза којег стоје институције, јер, ако је неко заслужио у Никшићу да му се ода признање за 40 година „не било каквог рада“, онда је то, сматра Луковац, Слободан Бошковић.
„Љествица коју је Слободан Бошковић као предавач књижевности поставио је попут Хавијера Сотомајора, попут Сергеја Бубке, недодирнута, недосегнута, ненадмашена“, оцијенио је Луковац, подсјетивши на везе између Данила Киша и Слободана Бошковића.
„Осим што су на новоотвореној Катедри за општу књижевност и теорију књижевности дипломирали, Киш као први у генерацији, Бошковић као први доњега, како се каже у Црној Гори, рекло би се да су они у том тренутку кад су завршили школу, а то је била један врло престижна школа у то вријеме, о чему свједоче Кишове полемике, ерудиција и ми, који смо имали част да слушамо професора Бошковића, могли да наслутимо какво је то образовање. Њихови путеви се разилазе. Светско сироче Андреас Сам, још се као студент, отиснуо у свијет писања, свијет страдања и свијет глобалне славе, макар и постхумно“.
„Бошковић је са једнаком страшћу и талентом своју ерудицију штедро поклањао ђацима некад чувене никшићке гимназије. Задуго сам мислио да се на том путу, на ком су они двојица „худи свој проћердали век“, никад неће срести. Шансе су се додатно смањиле кад је Киш позорницу књижевну и животну напустио са 54 године живота. Бошковић је наставио да надахнуто објашњава феномен књижевне умјетности и шири духовне хоризонте онима, који су имали привилегију да га слушају. И да је остао на томе имали би довољно убједљивих разлога да га памтимо, помињемо и пишемо о њему“, навео је Луковац.
Писац Радинко Крулановић је мишљења да ова књига не оставља равнодушним, да је „професоров чудесни свијет Грбе препун фантастике, а фантастика препуна живота“.
„Можда је тако све у животу, свијет овај мјешавина грдна и ми у свијету између јаве и сна, стварног и нестварног. Ваљда је све у тој смјени, мјешавини једног или другог, или борби који ће свијет преовладати. Да ли свијет фантастике или стварни свијет. Као да је и битно кад се до истине, ионако, тешко долази. Истина се намеће као посјед оних који су себе прогласли за истину, јер су они за њу надлежни. Истина је оно што они кажу. Истина је њихов Орион, њихова привилигија, њих богова који траже ропску свијест и апсолутну оданост“, нагласио је Крулановић, додајући да у таквом свијету нема љубави, све је мрачно и у црно завијено. У таквом свијету све је поремећено, нема правде, нема смисла, нема човјека, већ само механизам који мрви све пред собом, узима људске душе.
„Грба се показује као метафора за прокажене, гладне и жедне правде. Грба је одузимање слободе. Грба је великоинквизиторска осуда, готова пресуда. Јер, Кнез нема кривице, они то знају, али му намећу Грбу да би угушили његов Крик. Грба је и крик Слободана Бошковића, Михаила Кнеза, који се не разликује од аутора. Од ауторовог крика систем се стално плашио, за њих је Слободан Бошковић одувјек био случај, над њим су бдили надлежни, јер случај се не смије отргнути, не смију му ојачати зуби“.
„Међутим, ми видимо Слобадана Бошковића без грбе, коју су му читав живот покушали да наметну евнуси и ушкопљеници власти, власти без образа, лика, сурови инжењери злочина. Видимо слободног човјека, који је читав живот служио љепоти и духу, видимо га као побједника (да ли Пировог или не, не бих знао рећи), видимо га као некога ко је чудесним пишчевим наумом успио да преокрене ситуацију и укаже на њихову грбу у виду истоименог романа“, закључио је Крулановић.
Слободан Р. Бошковић је до сада објавио романе: „Помрачење“, „Сазвежђе мува“ и „Обдукција“. Аутор је већег броја приповјетки. За рад у просвети добио је награду „Октоих“, а за књижевност „Миодраг Булатовић“. Неке књижевне награде је одбио да прими.
