Пјесничка збирка Предрага Вукића „Чекајући Христа”, објављена у издању Института за српску културу из Никшића, представљена је у понедјељак 4. децембра 2017, на трибини ,,Свободијада”, коју у Друштву црногорско-руског пријатељства „Свети Георгије“ у Никшићу, организује УКЦГ.

Протојереј Миодраг Тодоровић се осврнуо на уводно слово збирке, које је забиљежио сам аутор. Вукић наводи да помисао на искушења и понижења која нас окружују, на дуготрајно распеће коме се не назире крај, неминовно узбурка у његовом намученом и трошном духу душепогубне осјећаје боли, очаја, изгубљености и страха.

Али, Вукић је, наглашава о. Миодраг, спас својој души налазио у молитви Господу и Светим оцима. Помисао на Господа и Свете Оце, већ много љета, буди у њему, како свједочи Вукић, усталасане осјећаје радости, усхита и наде, осјећај безграничне љубави и повјерења.

„Човјек је биће крста али и биће васкрса, а без крста, без падања, без распећа не бисмо осјећали радост Васкрса. Не постоји други пут до Васкрса него преко Часног Крста Господњег, како би рекао Владика Раде: Васкрсења не бива без смрти. Да би васкрсли мора да у нама умре пали човјек, да умру странпутице. Христос је она парадигма, она вертикала за коју Пеђа каже да кад се Он изгуби из вида настаје очај, погубност“.

„Исповједајући се пред собом и пред Богом, наш брат Пеђа је признао да је без Христа очај, тама, а Христос је увијек ту само што Га ми, по нашем гријеху, по нашој слабости, некад не видимо. Овај данашњи празник Увођење у храм Пресвете Богородице указује на значај храма, не само направљеног, озиданог храма, него на значај човјека као храма у коме пребива Дух Божји, у коме пребива љубав Божја, који је сасуд љубави Божје, али се човјек, с времена на вријеме, одриче тога. Свака права, истинска поезија увијек је онај говор са Крста. Само оно што се крвљу пише је истина“, казао је свештеник Тодоровић.

Књижевник Новица Ђурић, рецензент књиге, запажа да је Вукић испјевао шездесет осам пјесама у славу чистоте, за мир и Божје даре, за вјеру, наду и онај мали, а тако велики залогај правде.

„Онако како истински вјерује у „живот вјечни“, пјесник вјерује да ће васкрснути свако обожено слово и васкрснути и оно и „разапети прогнани род“. И тај прогон једног народа, покушај урушавања његове Цркве, језика, писма, литературе, Вукић вјерује да ће пјесмом извезеном болом, тихујући у болу, стићи на крају „до Христа Пастира“.
„Зна пјесник да су узалудне све молитве које не изговори срце. Зато он и пјева молитву срцу. И моли – посвети, просвети, помилуј, злу не дај, сабери, прибери у вјери, узнеси, васкрсни... Зна да би и било више богодарја да је у човјеку више искреног вјеродарја“, рекао је, између осталог, Ђурић.

Уредница трибине, пјесникиња Милица Бакрач је напоменула да књигу „Чекајући Христа“ чине пјесме духовног и патриотског доживљаја. Многе од њих обојене су песимистичним тоном.
„Тема ове књиге је једно велико страдање у сопственој нашој земљи. Страдање писма, страдање језика, идентитета. Страдање духа. Страдање мисли. Страдање грађанске слободе. Да ли је у народу пострадала вјера? И вјера страда. Продају је за мање од 30 сребрњака: „На Голготу праведнике воде,/ заточнике Духа и слободе“. Ово је такође Вукићев пјеснички вапај, или: „брују да ме пламу пакла преда“, који се може упоредити са оним надвременим вапајем Владике Рада: „У Ад ми се свијет претворио, / а сви људи паклени духови.“

„Предраг Вукић као значајан и важан историчан, код нас у Црној Гори, можда за нијансу снажније од осталих пјесника доживљава ломљење и понижење нашег знамења. А знамење је национална историја. Јер, немогуће је писати данас родољубиву поезију, ако нијесмо снажно везани за Косовски завјет, ако нијесмо свјесни Немањића и Светог Саве, и ако заиста не знамо ко су били Петровићи, мислим првенствено на два Петра, Првог и Другог“, нагласила је Бакрач.

Публици се избором стихова из промовисане књиге обратио и аутор.
Предраг Вукић, историчар и пјесник, аутор је књига поезије: „Глас моје душе”, „Господе, у срцу те носим”, „Пјевајмо Господу”, као и књига: „Љетописи основних школа у Књажевини Црној Гори”, „Храм Светог апостола Матеја на Вилусима”, „Миграциона струјања из Голије крајем 19. и почетком 20. вијека”. Приређивач је књиге „Успомене архимандрита Острошког Серафима Кашића”. Аутор је и књига „Митрополија црногорско-приморска на распећу историје”, „Политика као врело народног духа“, „Из главе цијела народа”, Библиографија радова Државног архива; приређивач је заборављеног рукописа ,,Митрополит Митрофан Бан” и „Животопис Светог Петра Цетињског”.