У недјељу у цркви светих апостола Петра и Павла, у Бијелом Пољу Литургију је служио проројереј Дарко Пејић.

У бесједи послије Литургије о. Дарко је је човјеков живот упоредио са ријеком, који свој извор има у Богу, од којег настајемо и према којем течемо, живимо и јесмо.

„И док је ток непрекидан и сталан све је дивно и красно, и Богу и човјеку, јер смо везани Богом. Међутим, драга браћо и сестре, знамо да постоји и ненавидник, онај који не жели добро човјеку. То је отпадник од Бога, ђаво или сатана који ставља на том току запреке, покушава и све чини да прекине везу човјека са његовим извором и увиром.

Наш живот и наша свакодневница су као куће и село разастрто кроз које пролази та ријека и све напаја и стиже до свакога, доносећи му благодат, милост Божју и истину, правду и живот. Када се прегради ријека настаје суша, човјек остаје без благодати, правде и истине Божје; онда се појаве истине и правде људске, обмањиве и варљиве. Када човјек изгуби везу са Богом, човјек човјеку постане вук, јер онда у другом човјеку не гледа божанску енергију којом се хранио, већ прах и пепео и отуђују се један од другог. Зато је драга браћо и сестре потребно, да стално обилазимо тај ток и склањамо запреке, а то се ради покајањем. Кајући се ми уклањамо ону запреку коју нам је ђаво убацио у срце, због које умјесто да волимо ближњега ми га омрзнемо.

Покајањем и исповијешћу ми ту запреку уклањамо и враћа се и ток божанске благодати поново тече и улази у срце, ум и биће човјечије, и испуњује цијелог човјека. Оно што је најопасније је када свако за себе постане самољубив и саможив, па мисли ето како је добар и честит, а она брана и запрека само расту, па онда постоји опасност да она запрека не само порасте на једном мјесту него цијелом селу донесе велику штету. Зато нам је црква оставила да постимо сриједу и петак да би се непрестано опомињали, и да бисмо непрестано чистили тај ток, те да би на крају могли чисти и неупрљани да се поново улијемо у море вјечног живота, гдје нас поново чека Господ, јер тамо неће ући ништа прљаво.

Данашње јеванђеље нас опомиње страшно. Жена нека 18 година згрчена, савијена ногама према глави и обрнуто, да није могла своје очи да подигне ка Небу, и ка човјеку него је била као црв у прашини. Међутим, имала и добро у себи, и поред своје муке и болести одлазила је у храм и молила се Богу. И у храму је нашао Христос и дозвао и рекао јој: „Жено ослобођена си од болести своје“. И дохватио је рукама и подигао и она је устала као да никада није болесна, како каже Јеванђеље : устаде и прослави Бога.

Значи да је она име Божије имала у срцу своме. Видите, драга браћо и сестре, шта значи близина Божја. Међутим, у том истом храму стајао је јеврејски првосвештеник, онај који је требало највише да се моли за тај народ и ту жену.

У јеврејском народу је постојало правило да је било тачно одређено и колико корака смије да се направи суботом, да се не раде никакви послови.. . . Господ је одредио да се шест дана ради а да седми, тај суботњи дан не да буде нерад него да буде рад али за душу. То је дан у који се молимо Богу и помажемо једни другима да будемо бољи. И он се побуни, али, пошто није смио Христу да се обрати, видјећи славу и силу онда напада народ. Свој чемер и горчину и отров и оно демонско истјерано из оне жене ушло у њега и он каже народу: Имате шест дана да доводите своје болеснике, и то не ваља да чините у овај суботњи дан.

А онда га, каже, Господ погледа до дна душе и каже му: Лицемјеру, који од вас људи не одвезује суботом свога вола и магарца и не води на појило. И да ли остављате стоку своју. Не, него је храните исто као и другим данима. А каже, кћи ову коју свеза сатана, зар није требало одријешити и разријешити. И каже Јеванђеље, постидјеше сви који су били против Христа, а народ се зарадова и прослави Бога. Тако је браћо и сестре са свима нама. И данас неки од нас кажу: ја бих ишао у цркву али кад видим ко све иде.... Значи траже изговор. Има нас и данас много згрчених и свезаних. Искористимо ове дане поста, вратимо и очистимо ријеке свога живота и бића, обновимо поново заједницу са Богом, а онда самим тим и једни са другим. Ако човјек нема Богољубља и човјекољубља, ако не воли Бога и човјека, онда се то претвара у самољубље. Ако воли само себе не волећи Бога ни човјека, онда се човјек претвара у сатану, а то не приличи човјеку, јер је човјек икона и биће Божје. Нека нас Бог молитвама својим све спасе и сачува и својим путем води“, бесједио је о. Дарко.