Ваше Преосвештенство, часни Оци,
даме и господо, браћо и сестре,
Високо сам почаствован и имам велику срећу што сам позван и удостојен да славословим у овој свечаној прилици.
Данас имамо троструку радост. Прва је радост што смо се сабрали у овом Светом храму да прославимо празник Свете Марије Магдалине – Благе Марије Мироносице која је под Крстом на Голготи стојала и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом. Славимо Марију Магдалину која је отпутовала у Рим и пред ћесара Тиберија предајући му црвено обојено јаје, поздравила га ријечима „Христос Васкрсе“.
Друга радост нам је прослава најважнијих догађаја и великих датума у историји Српског рода и српске културе - 800 година Аутокефалије Српске Православне Цркве и 800 година од оснивања Епархије Будимљанске.
Трећа радост нам је 20 година служења у архијерејском чину нашег Владике и нашег оца, Његовог Преосвештенства Господина Еписко Будимљанско - никшићког Господина Јоаникија Мићовића.
Вријеме и мјесто се данас додирују и ми смо свједоци тог великог догађаја.
Богу се помолисмо у овом Светом храму гдје су се осам вјекова молили преци славних Васојевића, и у миру, и у борби за мир. Молили су наши преци једним устима и једним срцем, славили и пјевали пречасно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Причешћујући се и сједињујући се са Богом Живим и предајући му се свим својим умом, својим духом, свом својом снагом тјелесном.
Три су времена клицао је блажени Августин епископ Ипонски: „Садашњост у прошлости за коју смо везани памћењем; Садашњост у садашњости за коју смо везани гледањем и осматрањем и Садашњост у будућности која нас испуњава исчекивањем и надањем“.
2
Преко хиљаду година у овој земљи крст Христов час је уздизан час обаран. Но, и када је обаран од кривовјераца, крст Христов је скриван у срцу народноме и тиме се сијао и блистао. У љутим временима робовања Срби су Крст скривали тамо гдје лопов не краде и разбојник не отима, скривали су га често али га никада нису издали.
Највећи духовни домашај наше националне културе догидио се прије 800 година када се Свети Сава 1219. године изборио за Аутокфалију Српске Православне Цркве, добио сопствени Архијерејски Сабор и суштинску пастирску службу Цркве у Српском народу. Свети Сава, равноанђео и равноапостол, Први архиепископ Српски, првопрестолник Жичко - Пећкога трона. Српски просвјетитељ, научитељ и путоводитељ.
Како је лијепо представити се и казати да смо из куће гдје је камен темељац уградио Свети Сава и светородна кућа Немањића, а да су је надоградили светородни Петровићи. Свети Сава је постао и остао мјера Српског народа, онако како му и пјевамо у стихири:
„Архијерејима правило,
Иноцима законодавац,
Правовјернима учитељ,
Правило управљачима,
Заповиједању мјерило,
Свештеницима Свјетлост Божија“.
Познати византолог Димитрије Оболенски пише да је „Сава Српски послије Александра Великог и Константина Великог, најзначајнија историјска личност са Балкана“. Српски језик је захваљујући Светом Сави стао раме уз раме са грчким, латинским, руским, коптским, јерменским, а Срби су се тада уписали у земаљски зреле народе. Светитељи српке крви и племена довели су да се Срби упишу и постану дио велике Хришћанске цркве старе два миленијума и заједничаре са великих хришћанским народима.
Од свог устројства до данашњих дана у њедрима Српске Православне Цркве изњедрила се грандиозна Српска духовна и материјална култура. Стара српска књижевност, црквена поезија, црквено појање све указујући на најтоплије облике епских виђења и лирског духовног казивања.
3
Материјалне и духовне творевине Српског народа: јеванђеља, градитељства, манастири и цркве, фрескописи, иконописи, породична крсна слава, пјевање уз гусле, српско коло, налазе се на репрезентативној листи највреднијих примјерака културно-историјског насљеђа од свјетског значаја.
За ових 800 љета Српска црква је постала и остала ткиво српског народа. Српски народ да му није Цркве био би духовно биједан народ, а да није Српског народа наша би Црква била обична стијена.
Данас, на лицу наше Српске Православне цркве видимо велике судбинске црте. Мада, наша Света црква је млада и бива све млађа јер је вјера у Свету Тројицу и Христа распетога и васкрслога и све Свете Божје угоднике и праведнике све више подмлађује.
Иако смо данас на Светој Литургији у Херувимској химни, позвани да „Сваку животну бригу оставимо“ морамо се бар на кратко осврнути на наше бриге и искушења која нас окружују. Ми данас живимо у неком чудном времену. Криза у којој се налазимо је алармантна. Пребацујемо кривицу једни на друге, разоткривамо гријехе једни другима преко сваке мјере пристојности, дискредитујемо једни друге, дехуманизујемо себе, а онда беспомоћно плачемо над катастрофом која нас је снашла.
Блажено почивши Патријарх Српски Господин Павле, говорио је „ И, када су на Земљи били само Адам, Ева и њихови синови Каин и Авељ, па су се свађали и било им је тијесно, а не данас када на Земљи живи више од 7 милијарди становника“. Апостол Павле нас у својој посланици Коринћима учи, говорећи „Нема мјеста свађама или сукобима, јер ако неко мисли да се свађа, ми такав обичај немамо“. Ово је вријеме великих раскршћа историје. Започиње нови свјетски поредак са вриједностима које нису биле познате ранијим временима и људима. Сједињење човјечанства није више ствар маште амбициозних политичара већ реалне могућности. Све су везе данас постале могуће, све су мисли означене разумљивом бригом за нашим народом.
4
Српска Православна Црква у овом моменту дубоко је забринута за судбину Косова и Метохије и свих људских бића која тамо живе и свих Светиња које тамо постоје. Косово и Метохија су Света Земља Српског народа. Косово и Метохија су питње идентитета народног, духовног, културног, хришћанског и људског. Немамо ми данас већих и љепших духовних и материјалних тековина од светилишта изграђених у славу Бога.
Српска Православна Црква данас се бранећи своје учење, свој народ, своје светиње, своју вјеру и традицију оптужује за национализам. Међутим, свакоме ко иоле познаје природу, дух и мисију Српске Православне Цркве јасно је да из њене свеукупне историје она поштује националну припадност и опредјељење сваког појединца али притом остаје по својој природи, устројству и мисији васељенска, универзална. Српска Црква се увијек служи језиком љубави, а никада језиком мржње. То нам потврђује и прота др Радослав Грујић у својој историји Српске Православне Цркве гдје записа да „Српска Православна Црква никада и никоме није наметала своја вјерска схватања, погледе, увјерења, а још мање некога због вјере прогонила“.
Свети Владика Николај Велимировић нас учи „да са Богочовјечанском пуноћом нећемо посрнути ни према Богу ни према држави, ни према породици ни нацији ни Цркви. Плод, плод и само плод тражи Господ од сваког живог дрвета што се човјек зове. Добар плод је богољубиво срце, а зао плод је самољубиво срце. Све остало што човјек има и ужива, као: положај, власт, част, здравље, новац, ученост - све је то само лишће на дрвету“ поручује нам Свјатејши Владика Николај.
***
У овом свечаном тренутку лијепо је спомињати и подсјећати се прошлих времана Будимљанске жупе. Најстарији српски црквени посјед на овом простору заснован је у вријеме Стефана Немање крајем XII вијека и припадао је Хиландару. На простору Будимљанске жупе простирала су се властелинства манастира: Дечани, Бањска, Градац, Светих арханђела код Призрена. У Будимљанској жупи је рођен Свети Јевстатије Српски, игуман Манастира Хиландара, доцније епископ Зетски и шести Архиепископ Српски који је управљао Српском црквом од 1279 до1286.године.
5
Сједиште Будимљанске епископије од њеног оснивања било је у Манастиру светог Георгија –Ђурђевим ступовима у Беранама задужбини Првослава, сина великог жупана Тихомира, најстаријег брата Немањиног. Из тог времана сачуван је и запис који гласи „Четвртога владику постави Свети Саво у Будимљи у храм светог Георгија“.
Смјештена у средишту Српске државе и касније у доба Османског царства, Будимљанска епархија је имала значајну улогу у духовном и културном животу народа Горњег Полимља и Старе Рашке области.
Од Будимљанских епископа познати су: Неофит, Јаков, Калиник, Теофил (1251-1252), Спиридон, Герман I, Герман II, Николај. Будимљанска епископија је у XV вијеку уздигнута на степен митрополије па су поред имена Будимљанских епископа сачувана имена и Будимљанских митрополита: Василије, Макарије I, Макарије II, Генадије (1559), Сава, Герасим, Григорије, Теофил II (1615), Пајсије.
Духовни и културни живот Будимљанске митрополије био је веома интензиван у периоду од XV до XVII вијека. Посебно је јак духовни ценар био у манстиру Шудиково који је био саборна црква и тако ће остати до рушења овог манастира 1738. године.
Посљедњег митрополита Будимљанског Пајсија живог су одрали Турци 1635. године. То је вријеме, када црковни љетописци своје записе започињу са „јао мене“.
У Манастиру Шудиково постојала је преписивачка, затим фреско-сликарска и иконографска школа из којих су се између осталих уздигли типограф монах Мојсије Будимљанин и највећи фрескописац са простора Пећке Патријаршије поп Страхиња из Будимља. У храму посвећеном Ваведењу Пресвете Богоридице у Шудикови писани су: требници, минеји, псалтири, молебници, Морачка крмчија,
У Шудиковском поменику из XVII вијека помиње се „106 благочестивих монахиња“ које су све из суједних мјеста: Будимље, Доца, Краља, Забрђа, Пријелога, Годуше, Бијелог Поља, Никољца, Прошћења. Постоје индиције да је једно вријеме сједиште Будимљанске митрополије у XVI вијеку било у Цркви светог Николе у Никољцу код Бијелог Поља.
Након мученичке смрти митрополита Пајсија (1653. године) Будимљанска митрополија ће у административном погледу бити угашена скоро три вијека.
6
Више од три деценије, након спаљивања Манастира 1739. године, Ђурђеви ступови „Нису појали“ али су како пише академик Миомир Дашић „снагом Васојевића и Србљака и братстава из разних црногорско-брдских племена обновљени седамдесетих година XVIII стољећа“. За ревитализацију Манастира највеће заслуге је имао игуман Мојсије Зечевић, а потом и његови насљедници и народни прваци чврсто повезани са владарском кућом Петровића.
Свети Архејерски Сабор Српске Православне Цркве 8. децембра 1939. године изабрао је епископа Јоаникија Липовца за викарног епископа Будимљанског и ову дужност је обављао до свог устоличења у трон Митроплита црногорског 23. фебруара 1941. Владика Јоаније Липовац је убијен 18. јуна 1945. године у Аранђеловцу; Наша Црква га слави као Светог свештеномученика Јоаникија.
По измијењеном уставу Српске Православне Цркве од 1947. године, обновљена је древна Будимљанско-полимска епархија са сједиштем у Бијелом Пољу, а за епископа је именован Макарије Ђорђевић. У њен састав су ушли некадашњи дјелови Пећке митрополије као и Пљевља и Пријепоље са манастиром Милешево. Епархија је укинута 1956. године и подијељена између Црногорске и Дабро-босанске митрополије.
Архиепископ Цетињски и Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије Радовић у једној од својих бесједа каже „да су се на овом простору кроз вјекове рађали људи обасјаног ума и срца, причешћени Божјом истином, витезови који су бранили своју вјеру и отаџбину и гинули за име и правду Божју“.
Љета Господње, 1999. четрнаестог дана, мјесеца маја, на предлог Митрополита Црногорско приморског Господина Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Јоаникија Мићовића за Викарног епископа Будимљанског, а чин епископске хиротоније над Високодостојним архимандритом Јоаникијем обавио је Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле у Цетињском манастиру 3. јуна 1999. године. Свети Архијерејски Сабор је на мајском засједању 2001. године основао је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима и за њеног администратора поставио је викарног Епископа будимљанског Господина Јоаникија.
7
Прије 17 година, на данашњи дан - Свете Марије Магдалине, устоличен је Владика Јоаникије као 23. епископ у трону епископа Будимљанско-никшићких. Подсјетимо се и на његову тада изговорену Архипастирску бесједу: “Овим данашњим свечаним чином преузимам пуну одговорност епископске службе, не изоловано, него у литургијском и канонском јединству са свим православним архијерејима једне Свете Саборне и Апостолске Цркве...Примам на себе, са унутрашњим трепетом, бригу о људским душама, које ми Бог у Цркви својој повјерава, да би добре у добру утврђивао, слабе кријепио, сиромахе помагао и младе васпитавао” ријечи су нашег Владике Јоаникија.
Под јурисдикцијом Будимљанско-никшићке епископије данас се налази 12 општина: Андријевица, Беране, Бијело Поље, Жабљак, Колашин, Мојковац, Никшић, Плав, Плужине, Рожаје, Шавник, Гусиње, што чини 58% укупне територије Црне Горе; на овом простору живи око 250.000 становника.
Речено је да Бог увије има своје људе у народу. Један од таквих је и Кир Јоаникије Мићовић. Оно што зна Бог нек знају и људи. Доласком владике Јоаникија на трон епископије Будимљанско - никшићке, започиње се са обновом свеукупног црквеног и мисијског живота Цркве. Обновљени су бројни храмови, манастири и монашки живот у њима. Оно што је још важније повећао се број посленика на Њиви Господњој - свештеника, монаха, монахиња као и активних чланова вјерног народа Божијег у животу цркве. Обновљене су Српске православне црквене општине, основано је удружење „Кнез Мирослав“, рођена су бројна кола српских сестара која врше драгоцјену добротворну мисију, основани су црквени хорови. Епархију Будимљанско – никшићку походили су и походе патријарси, митрополити, епископи, амбасадори и многи други високи гости.
Епархија врши своју мисију преко издавачке дјелатности и часописа Свевиђе. Млађе генерације се уче вјеронауци. Без икакве сумње доласком Епископа Јоаникија духовна и морална обнова народа епархије Будимљанско никшићке бива успјешнија и јача. Владики Јоаникију се вјерује јер наствља 2000 годишњу традицију и држи свијећу истините свјетлости, Свјетлости Христове која просвјећује и освјећује све и свја.
8
Велики човјек је као муња са неба. Тако је и наш народ чекао Владику Јоаникија и онда плануо. Испод Владичине калуђерске ризе сабрало се и сабира се све дивно људско, а испод његовог омофора сабрали смо и сабирамо се као под покровом Богородичиним.
Наш Владика је ту да нас благослови, да се моли за нас, да нас утјеши, са дивном људском топлином да пригрли и старо и младо, болесне, сирочад; да утјеши породице у жалости, да дође и с љубављу духовног пастира увећа нашу радост.
Владика Јоаникије, уз монашку смиреност зна и да подигне свој глас, а када подигне свој глас уздигне своју мисао као што је било на Тројичинданском сабору у Подгорици испред Храма Христовог Васкрсења позивајући вјерне „у име Бога љубави - да се заветујемо и закунемо да ћемо чувати, обнављати своје Светиње, ћивоте наших Светитеља, цркве, манастире, гробља и гробове наших предака“!
Двадесет година служења у архијерејском чину у духу Јеванђеља, духован, пун љубави према свима нама. Владика нас често учи да добро није добро ако се чини само својима већ и другима. Да буде мира међу браћом, међу комшијама, међу другима који имају другачије мишљење. У разговору са Владиком Јоаникијем никакав кључ вам не треба - све је отворено. Сви разговори и сусрети са њим остављају неизбрисив траг у човјеку.
Оче и Владико Јоаникије. Ваш очински однос према свима нама повјереном Вам народу осјећа Ваш Божји позив и зна Ваше свештено и узвишено дјело које је покренуто Духом Светим.
Благословите нас Владико свети, подигните руке своје ка Господу за свој народ, своју духовну дјецу; помените нас Владико свети; поучите нас Владико свети из ваших освећених уста из којих излази Божја ријеч јер вас Дух Свети покреће и надахњује као некад апостоле.
И на крају, и најприје, да се поклонимо свештеној јерархији Српске Православне Цркве и вјерном Српском народу, и из дубине срца и душе уздигнимо и ми молитву нашу „Помени Господе преосвећеног епископа Будимљанско-никшићком Господина Јоаникија, даруј га Светим Твојим Црквама у миру, читава, часна, здрава, дуговјечна и да правилно управља ријечју истине Твоје.
Амин Боже дај!
