У пету недјељу Васкршњег поста у цркви Светих апостола Петра и Павла, у Бијелом Пољу, Литургију је служио јереј Александар Раковић.
Он је, обраћајући се вјерном народу, казао да се налазимо у недјељи која је посвећена великог Светитељки Марији Египћанки, и да се приближавамо крају поста.
„Близу смо крају Великог и Часног поста уочи најрадоснијег празника – Васкрсења Христовог. Као и у претходним недјељама, прославаљамо једну важну личност за наш хришћански подвиг, а то је Марија Египћанка. Њено име се помиње и у Kанону Светог Андреја Kритског, чија је она била испирација. Зато Андреј Kритски често помиње њено покајање, које је вјероватно најљепши примјер обраћења у православној Цркви. Управо због тог свијетлог примјера преумљења, покајања и преобраћења њу посебно славимо и истичемо кроз тај канон, али кроз цијелу једну седмицу Великог поста“.
„Она и њен живот нам говоре какав наш пост и цијели живот треба да буду. Наш живот не треба да буде ништа друго него покајање. Пошто стално и изнова гријешимо, ми стално и изнова морамо да се кајемо. Не можемо другачије живјети него у покајању и као покајници, јер нијесмо толико свети и савршени, да можемо да кажемо да смо без гријеха. Господ је једини без гријеха, а ми гријешимо, по својој слабости, још од Адама па до дана данашњега“ бесједио је о. Алекандар.
Говорећи о томе како су људи, живјећи међу другим људима постали свети, попут Марије Египћанке, Светог Василија Острошког и других, о. Александар је објаснио да су постали свети управо покајањем и покајничким животом.
„И што је више човјек покајник и што више живи покајнички то је освећенији и просвјећенији. Зато нас Господ, најприје, позива на покајање, да живимо у покајању, да се непрестано кајемо, сјећамо својих гријехова и истине да смо грешни и да без Бога не можемо исправити свој живот, а поготову не можемо спасити душу. Бог управо то хоће, да познамо своју грешност, да признамо своју немоћ и његову свемоћ, да би смо се потпуно Њему предали, да не би смо живјели сами за себе, него да би Господ живио са нама и у нама, да би наш живот био за Бога и уз Бога“.
„И каже у данашњем Јеванђељу, двојица ученика Јаков и Јован, дрзнули су се да питају Господа могу ли да приме ту част да сједе у слави Његовој са лијеве и са десне стране Њему, а онда Господ опомиње да: Ко хоће први да буде, нека свима буде слуга, и ко хоће да буде изнад друхих, мора свима да послужи. То је истина нашег живота у Цркви. Не смијемо се гордити и мислити да смо бољи других. Ако смо прекорачили овај праг и прочитали Оче наш, уочи и послије сна, мало смо учинили у односу на то колико можемо да учинимо. Све је, заправо, мало, наспрам онога што нам Бог даје. Најприје морамо показати смирење, и кроз њега покајање, приносити покајничке плодове, а то су подвиг уздржавања, поста и молитве како нам Црква заповиједа у току поста. У току цијелог живота морамо се одрицати, трудити, побјеђивати страсти како би били ближи Господу“, бесједио је отац Александар.
