У сјенци друштвено-политичких догађаја, којима су непрестано бомбардовани грађани Црне Горе, међу којима су медији, протеклих дана, највише пажње поклонили ратификацији чланства Црне Горе у НАТО, те предсједничким изборима у Србији, недовољно запажено прошла је информација о потписивању извјесне Декларације о заједничком језику коју су саставили „експерти“ различитих струка из Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе.
Циљ Декларације о заједничком језику, како саопштавају медији, јесте да, наводно, подигне свијест и активно утиче на постојеће националистичке језичке праксе у поменутим државама. Документ је до сада потписало више од двије стотине књижевника, научника, лингвиста, активиста и других личности из јавног и културног живота Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе и Србије.
Тим поводом,за мишљење о овом документу питали смо људе од струке, међу првима проф. др Јелицу Стојановић са Студијског програма за српски језик и јужнословенске књижевности Филолошког факултета у Никшићу, по чијем мишљењуДекларација представља, још једно у низу, поигравање са науком, поготово са историјским језичким насљеђем, те да говорници српског језика иСрби,поучени досадашњим искуством, не могу очекивати никакве добре намјере.
У наставку интегрално преносимо став др Јелице Стојановићо наведеном документу, који је овај уважени лингвиста и интелектуалацpar excellence, написала засајтЕпархије будимљанско-никшићке:
„То што се у Декларацији каже да је то један језик, то је, наравно, тачно. Србистика и српски лингвисти су то одувијек знали и од тога нијесу одступали. Чак је и сасвим очигледно да је то један језик, према комуникацијском критеријуму, ма како се језик именује сви се изузетно добро разумијемо. Али, најважније је питање, ако је је то један језик, који је то језик.
Декларација, нажалост, полази од српскохрватског/хрватскосрпског, као да је то прапочетак свега. Као да прије тога није ништа постојало. Не каже се на основу чега је настао српскохрватски/хрватскосрпски. Основно је питање како се тај језик (како што се тиче писаног насљеђа, тако и што се тиче дијалекатске основице која је у основи стандардног/књижевног језика) именовао, као и каква је његова структура, које је његова колијевка. Као што је рекао Павле Ивић, штокавски дијалекат је настао на простору средњовјековне Србије. Дакле, то је онај један језик који је нормирао Вук Караџић „за Србе сва три закона“, и којег је Вук називао једино српским.
Да је то један језик, ту дилеме нема, без обзира на вјештачке отклоне који се стварају покушајем уношења неких новина у вуковску норму. И колики год отклон да се направи у различитим центрима, не може се створити разлика (нити је створена) да би се могло радити о различитим језицима. Насупрот овоме у Декларацији стоји: „sve četiri trenutno postojeće standardne varijante ravnopravne su i ne može se jedna od njih smatrati jezikom, a druge varijantama tog jezika“. Међутим, српски језик, и његов стандард није варијанта нечега надређеног, већ је он надређен свим изведеницама. Српски језик је сачувао своју верикалу, континуитет, и на дијалекатском плану, и као стандардни/књижевни језик, он није варирао у односу на нешто, није имало потребе да се прави вјештачки отклон. Као и сваки стандардизовани језик, и српски се осавремењава у складу са неминовношћу друштвенојезичких промјена. То су благе и потребне промјене. Норма српског језика није ишла ни за чим вјештачким.
Даље, у Декалравцији се каже да се сваком оставља могућност да језик именује како жели, чиме се враћамо на самопрокламовано право које је створено од стране Хрвата шездесетих година 20. вијека, што је потом прихватано као „образложење“ за остала новонаименовања.
Углавном, питање је ко стоји иза Декларације и коме је намјењена... Чему би требало да послужи. Поучени досадашњим искуством, говорници српског језика и Срби не могу очекивати никакве добре намјере. Декларација, у суштини, будући како је срочена, има, прије свега, за циљ да српско писано, књижевно, језичко насљеђе преузме, подведе под савремена наименовања и пројекције, према државним, регионалним, националним пројекцијама, како би коме одговарало. Али, да се од српског насљеђе што је могуће више „очупа“. Иза ове декларације не стоји србистика, једва који изузетак. Као што видимо, ни Хрвати генерално не прихватају Декларацију, али они из других разлога. Они поричу непобитну чињеницу да је то један језик. Јер је то за њих проблематично, а и болно. Мислим да је Декалрација, прије свега „намијењена“ Србима, који би требало да прихвате да се српски може звати како ко хоће, да Хрвати остану при именовању језика „хрватски“, а остали простори да остану при несрпским именима.
Шта би то требало да значи у Црној Гори?! Па то исто, само још драстичније, погубније и драматичније, историјски, а и на савременом друштвенојезичком плану, најишчашеније: да се српски језик не зове српским и да се српско језичко и књижевно насљеђе подведе под нешто друго што би, прије свега, требало да не буде српско“.
