Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на Средопосну недјељу, када прослављамо Светог Јована Лествичника, на празник Преподобног Илариона Исповједника 10. априла 2016, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.
Сабраним вјерницима ријечима архипастирске бесједе обратио се Преосвећени Епископ Г. Јоаникије, говорећи о Светом Јовану Лествичнику, великом светитељу и учитељу духовног и врлинског живота од кога су се касније учили многи учитељи до дана данашњег, јерје Свети Јован Лествичник достигао и висину, и дубину и ширину, такво поуздано познавање људске душе, људских мана и људских врлина.
„Нарочит и посебан Свети Јован Лествичник, подобан Светом Јовану Крститељу, од младости своје кренуо је за Христом и дочекао дубоку старост. Живио је у VI вијеку и дочекао почетак VII вијека, али, није се уморио да у све дане свог живота служи Господу. Он је заблистао као сунце у овом свијету и, хвала Богу, по молби братије Синајског манастира, написао је једну књигу за монахе о духовном животу.
Сви ми, и монаси и добри, побожни хришћани, који живе у свијету могу да се користе том духовном ризницом, јер се он бавио људском душом, бавио се оним што људска душа има, и дарове од Бога, и гријехе и мане, свим тим се бавио Свети Јован Лествичник. Кад читамо његову књигу видимо да он говори на основу доброг познавања Светог писма и на основу сјајног духовног искуства. Оно што је искусио на својој кожи, што је имао то нам је и предао“, рекао је Владика Јоаникије.
Владика је, поучавајући сабране, казао да многи пожуре да, још као млади људи, почну са читањем Лествице Светог Јована Лествичника, па је не разумију како треба, попут врапца који покушава да прати орла. „Треба да порасту крила и тек онда можемо пратити оне који су достигли небеске висине“, поручио је Његово Преосвештенство.
„А ми драга, браћо и сестре, да обратимо пажњу на основне ствари, шта је у нашој души, шта је у нашој савјести. Призвани смо и позвани да исповиједамо своје гријехе, а већина људи не зна да се исповиједи. Дође на исповијест код свештеника и не прича о својим гријесима, о својим манама и промашајима, него прича о другоме. Таква исповијест није исповијест. Кад дође човјек код љекара мора да каже шта га боли, да укаже на обољело мјесто ако мисли да се исцијели, а лијечење није лагано, врло често је и болно, па треба да приступимо искрено и како ваља код љекара, да кажемо своје гријехе, да кажемо своје мане, да ослободимо своју савјест.
Повјеравамо се ономе коме је Бог дао благодат да прима људске исповијести, а Бог ту благодат није дао анђелима небеским, који су без гријеха, него свештеницима. Бог је дао свештенике, који су људи као и ми, да исповиједамо гријехе код њих. И свештеници се исповиједају, и владике, сви који мисле да се спасу, треба да исповиједају своје гријехе и то искрено. То је почетак. Има доста народа, хвала Богу, у цркви, али је мало народа који се исповиједа, а много оних који се никада у животу нијесу исповиједили, нијесу своје гријехе окајали, па како ће онда приступити светињи.
Бог милује свакога и Бог хоће да се сви људи спасу, али и ми треба да покажемо да желимо спасење, да хоћемо да се спасемо, да хоћемо да се исцијелимо, да хоћемо да се поправимо, да хоћемо да угодимо Господу. Томе нас уче Свети Оци, а посебно Свети Јован Лествичник, учитељ над учитељима, и није случајно што се прославља у ову недјељу Часног поста“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
