Опијело и сахрана Љубише Станковића

На Српском православном гробљу у Беранама, у понедјељак, 1. фебруара ове године, сахрањен је новопрестављени слуга Божји Љубиша Станковић, велики доброчинитељ Цркве.

Био је једно од четворо дјеце (два сина и двије кћерке) Здравка Станковића, познатог беранског привредника, добротвора Српске Православне Цркве, и добитника многих признања међу којима је и Орден Светога Саве, и његове честите супруге Миланке-Милке, рођене Вукићевић, која се упокојила прије осам година.

Љубиша је рођен 1968. године, у Беранама, у њима је завршио основну и средњу школу, а потом је на Вишој економској школи у Сремским Карловцима стекао звање економисте.

Од почетка до краја радног вијека Љубиша је радио у приватној породичној фирми, чији је оснивач његов отац, која се ширила, и дјелатностима и капацитетима: у пчеларству, сточарству, пољопривреди, трговини, услугама... постепено, у складу са економским могућностима које су плод рада и домаћинског пословања, а не путем махинација каквих је ово вријеме препуно.

Са супругом Маријом има троје дјеце: сина Светозара, и кћерке Анастасију и Сару.

Нема ни једне добре особине ове породице - а она је, заиста, од врлина саздана - а да Љубиша није био не само њен прави репрезент, него и да јој није додао - квалитет више.

Зато, за десет сати, 31. јануара и 1. фебруара, колико је трајало изјављивање саучешћа породици поводом Љубишине смрти, није било ни једног тренутка а да, бар три-четири стотине особа није стајало испред капеле на Српском православном гробљу у Беранама, у реду знатно дужем од стотину метара, да приђе одру и ода пошту покојнику.

На дан Љубишине сахране опијело је, у гробљанској капели, служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, уз саслужење бројног свештенства и монаштва наше Епархије.

Обраћајући се члановима породице, родбини и пријатељима почившег у Господу Љубише Станковића, Преосвећени Владика је, у надгробној бесједи, рекао да када хришћанин из овог свијета одлази у нови живот догађа се потрес у нашој души, али добијамо охрабрење и утјеху, јер њихов свијетао примјер казује нам како се хришћански живи и угађа Богу докле год је човјек у могућности да чини добра дјела.

"Сабрали смо се да испратимо из овог живота у нови живот честитог хришћанина Љубишу Здравковог Станковића, да окадимо пут на који је кренуо, да пролијемо сузу због привременог растанка и да у овом превеликом болу за породицу Станковић изразимо од срца своје саучешће, да им дарује Господ снаге да овај велики губитак поднесу хришћански и да зажелимо од Господа Бога да Љубишу настани у свом животворном вјечном наручју према коме је он цијелог свог живота тежио. (...) Љубиша је био искрени хришћанин, човјек, заиста, ријетке вјере. Риједак лик међу нама хришћанима, ријетке милокрвности, доброте, милосрђа, честитости, љубави према ближњима, нарочито према онима којима помоћ треба. Он је многа богоугодна дјела чинио тајно, а то добро знају наши свештеници, монаси и монахиње по манастирима, а свједок тога је, ево, и наш честити Игуман студенички Архимандрит Тихон, његов духовни отац, а и сви ми, драга браћо и сестре“, казао је, поред осталог, Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Љубиша је за свога живота обишао скоро све наше значајне цркве и манастире и поклонио се бројним светињама, имајући највише осјећаја за Пећку Патријаршију и Дечане.

Сви ближњи су били за њега брат и сестра, тако их је и ословљавао. Био је човјек великог срца и племените душе, човјек који је несебично свима помагао и због тога су грађани Берана и бројних других мјеста исказали поштовање и захвалност те су га у заиста великом броју, како не памти Беране, а, вјероватно, ни друге средине, испратили на вјечни починак.

Учинила је породица Здравка Станковића небројено доброчинстава, гдје год је требало, ако је могла да допре, и ако је знала за невољу ближњих. А чинила је то, и чини, не разглашавајући о томе и не гордећи се тиме. Зато се и не зна колико су помогли, рецимо, ни Српску Православну Цркву, а камоли појединце, али да подсјетимо, овдје и овим поводом, да је свих шест позлаћених крстова на Саборном храму Светог Симеона Мироточивог, који се гради у центру Берана, поклон Здравка Станковића, иначе предсједника Одбора за изградњу овог храма, и његове породице.

За све што је учинио за свога недугог земаљског живота, нека Господ слугу свога Љубишу награди настањењем у свом животворном вјечном наручју, а нека свима његовима да снаге да, с вјером и храброшћу којима је Љубиша био до краја испуњен у суочењу с болешћу и смрћу, поднесу земаљски растанак са њим, и нека им, убудуће, у свему буде од помоћи.

Нека је покој души и мир земним остацима Љубише Станковића, нека му је вјечан помен и да му Господ подари Царство Небеско.

В. Ћ.