Архијерејска Литургија и рукоположење на празник Светог Стефана Пиперског
На празник Преподобног Стефана Пиперског и Жупског, 2. јуна 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном овом Светитељу у мјесту Губељ – Кута, у Жупи Никшићкој.
Саслуживали су: протојереј Василије Брборић, јереј Петар Милутиновић, јереј Обрен Дамјанац и архиђакон Јаков (Нинковић) уз молитвено учешће вјерног народа.
Током Литургије Владика је досадашњег ђакона Милоша Мизића из Панчева, рукоположио у чин свештеника, који ће бити парох у Павином Пољу.
Прије чина рукоположења сабранима се обратио Преосвећени Епископ Методије, рекавши да је данас присутна двострука радост, осим што прослављамо Светог Стефана Пиперског и Жупског, имамо и рукоположење.
„Данас прослављамо Светог Стефана Пиперског и Жупског, који је овдје ником поникао, Светитеља Божјег наших простора, а прослављамо Христа Бога нашег на првом мјесту. Имамо радост да ћемо извршити рукоположење ђакона Милоша Мизића, који је родом из Београда, у Панчеву је живио и службовао, а дошао у Епархију будимљанско-никшићку да ту настави да служи Богу и да се труди на њиви Господњој, изграђујући себе, спасавајући своју душу и душу народа који ће му бити повјерен тако што ће му служити, јер је свако мјесто и положај и чин у Цркви само призвање, не на част, моћ и власт, него призвање на већу службу и већу жртву коју човјек треба да да и подастре под ноге Христове, служећи спасењу своме и свога народа. То нам је показао и сам Христос рекавши: Ко хоће да буде први међу вама, нека буде свима слуга“, казао је Владика.
Сабранимa je празник Светог Стефана Пиперског и Жупског и храмовну славу цркве која се гради у жупском мјесту Кута, честитао Епископ Методије, бесједећи о сусрету Христа и жене Самарјанке о чему говори данашње свето Јеванђење.
„Данас на недељу Самарјанке се опомињемо тог догађаја из Христовог живота када је у љетње дане пролазио из Јудеје ка Галилеји, јер је у Јудеји био толико омражен од првосвештеника и фарисеја да је морао ићи у Галилеју да тамо настави своју проповјед. Ваљало му је, каже јеванђелист, проћи кроз Самарију, простор и територију између Јудеје и Галилеје у коме су живјели Самарјани. Још хиљаду година прије Христа, подијелило се, после Давидовог царства, то царство на два дијела: на сјеверно, које је задржало име Израиљ и на јужно, које се прозвало Јудеја. У сјеверном је било 10 племена, а у овом другом остатак“.
„Кад су Јевреји све своје непријатеље побиједили и кад више нису имали против кога да се боре, побили су се међусобно и подијелили су царство као што то бива и са нашим српским народом. Кажу да смо слични, то говоре и Јевреји, да смо народ завјетни као и јеврејски, српски народ. Тако подијељен тај народ на два дијела, сјеверни дио заузели су Асирци који су све те Јевреје и Јудеје, после, из тог сјеверног царства разасули по свом асирском царству свуда, које нису побили, а онда населили ту, међу преосталим Јудејима, пет племена незнабожачких, како каже Свето писмо, гдје су се ти Јевреји мијешали са незнабошцима, узимали међусобно, изгубивши тако чистоту своје вјере и обичаја које су првобитно имали. Због тога су их овај јужни дио царства Јудеји, они су их због тога презирали, чак више од осталих незнабожаца, јер су се помијешали и постали су Самарјани“, подсјетио је у својој бесједи Његово Преосвештенство.
Додао је да су се мрзјели вјековима између себе, иако један народ, чак, Јудеји који су у Галилеју, заобилазили су Самарију, не желећи да пролазе кроз тај простор.
„Ишли су около, шест дана дуже путујући, од Јудеје до Галилеје да се не би опоганили, како кажу, испрљали од самарјанску земљу, да не би срели Самарјане. Забрањено је било свакоме и да разговара са Самарјанима, то су јудејски рабини прописали, а камоли да од њих нешто узму или им дају. Онда, каже јеванђелист, кренуо је Исус из Јудеје у Галилеју и требало му је проћи кроз Самарију, односно Он је хтио и морао да прође, јер није послат само изабраном јеврејском јудејском народу, него је послат сваком народу да проповједа Јеванђеље o спасењу. И зато се Он нашао, и о томе данашње Јеванђеље говори, у Самарији гдје је близу села којег је Јаков праотац дао Јосифу сину своме на управу, наслеђе и ту им је даровао, у том безводном и пустом мјесту, бунар и извор воде, која значи живот“, навео је Владика Методије.
У данашње вријеме нормално је и подразумијева се имати воду, иако и данас, оцијенио је Преосвећени Епископ, постоје пусти простори у свијету који оскудијевају са водом.
„Они најбоље знају шта значи вода, без ње нема живота ни природи, ни човјеку. Увијек се та вода, као жива вода, описивала као највећи дар Божји и све дарове које Бог човјеку даје упоређују се са извором живе воде, које напајају цијело биће људско да би могло да опстане и живи. Дакле, у том једном љетњем врелом дану, у подне, шестог часа, то је 12 сати по данашњем рачунању времена, када је најјаче сунце, прислонио се поред тог извора Исус да одмори, пославши у град своје ученике да донесу потрепштина и хране. Дошла је жена Самарјанка на извор, а практиковало се да се долази на извор рано зором, велики је терет носити бреме и воду. То што је она дошла у подне говори нам да је она била изопштена из друштва, да није хтјела или да нису хтјели да је сретну житељи тог мјеста ту, у исто вријеме, кад су и они долазили на извор“.
„Дошла је у најтеже доба дана да захвати воде, видјевши Исуса да је Учитељ и да је Јудејац, није ступила у разговор, него јој се први Он обратио, тражећи воде. Она каже: Како ти Јудејац, уопште, са мном комуницираш, а камоли да ми тражиш нешто да ти дам. Он јој одговара: Ти кад би знала ко са тобом разговара, тражила би од њега да ти да воду живу. Она пита: Ко си ти, зар си већи од Јакова, праоца нашег, јер су га и Самарјани поштовали и вјеровали су у Јахвеа, нису до краја покварили своју вјеру у једног Бога и у праоце Аврама, Исака и Јакова, поштовали су само петокњижје, а нису псалме и пророке, историјске књиге Старог завјета. Он јој каже: Ја сам већи од Аврама и од Јакова, и ако ти даднем воду од које се не жедни, никад нећеш жедњети, од ње ће у теби постати извор воде живе, која тече у живот вјечни“, поучавао је Владика Методије.
Одвијајући се тако разговор међу њима, она, навео је Владика, пристаје да узме од Господа воду од које се не жедни, како више не би долазила на овај извор.
„Он каже: Отиђи кући, поведи мужа свог и дођи с њим овамо. Она одоговара: Немам мужа, а Он јој каже: Добро си рекла, јер си пет мужева имала. Закон је дозвољавао жени, и то у посебним ситуацијама, да има два мужа. Она, чим их је пет имала, а по прописима тадашњих друштвених уређења и вјерских, видјевши да Он познаје дубоко њен живот, а да Му она ништа није о себи рекла, каже: Видим да си пророк. Каже: А тог што имаш шестог, тај ти није муж, отиђи, доведи и њега. Она каже: Чули смо и ми, треба да дође Месија Христос да нас спаси. А Он јој каже: Ја сам - који говорим са тобом. Она оде и разгласи га“.
„ У међувремену, док су разговарали, дођу ученици и саблазне се откуд Он Учитељ њихов да разговара са Самарјанком, при том женом. Не смједоше Га питати ништа и кад она оде, они му нуде храну, а Он говори о другој, вишој храни, о храни због које смо се ми данас овдје, на мјесту гдје се Свети Стефан Пиперски родио, и гдје се подиже храм у спомен његов, а у славу Божју, окупили да се том храном нахранимо, благодаћу Божјом. Храна је, каже Христос, моја да испуњавам заповијести Оца мојег. То значи да онога кога волимо, колико год да му служимо, то нам храни наше биће. Тиме показује да само формална испуњавања заповијести Божјих, без дубљег односа са Богом и љубави коју према Њему треба да осјећамо, неће нам много помоћи и неће нам душу нахранити. Само тај љубавни однос, а љубав на коју Христос позива, свједочећи пред својим ученицима, и после пред цијелим људским родом, у вјековима до дана данашњег, слушајући ову јеванђелску причу, свједочи о љубави неселективној, несебичној и нелицемјерној коју, најприје, треба да имамо према својим ближњима, према својој браћи, јер ко неће брата за брата, тај ће туђина за господара“, нагласио је Епископ Методије.
То су, сматра он, показале историје јеврејског, српског, и свих народа у цјелокупној људској историји.
„Та вода жива која је благодат Духа Светог која је потекла од Христа, до Њега је био закон и пророци, а од Њега истина и благодат и још у разговору са Самарјанком, она је, из необјашњивог разлога, поменула молитву и рекла: Ми се молимо на овој гори овдје, имамо неко своје богослужење од кад смо се одвојили од Јудеја, а ви говорите да је мјесто молитве у Јерусалиму. Каже јој Христос: Доћи ће вријеме кад ће истински молитвеници бити они, не који се моле на овом, оном или неком другом мјесту, него који се Оцу свом небеском моле у духу, истини и љубави. То је порука данашњег Јеванђеља, данашње славе Светог Стефана, кад сам питао од које породице је био неки кажу од ове, неки од оне али се не зна са сигурношћу, то није случајно, да га не би неко само за себе приграбио, јер је Свети Стефан свих нас“.
„Он је ближњи и наш молитвеник и Светац, не само простора, мјеста, племена, братства у ком се родио, Бог дао да ту поникне, него цјелокупног српског народа и свеправославног. Данас је дошао из манастира Морача, гдје је Свети Стефан игумановао, отац Петар да та света обитељ пошаље свог изасланика овдје, па су дошле су сестре из Жупе и направиле колач, потрудиле се да се заједно овдје молимо, дошле из манастира Светог Стефана Пиперског из Пипера, гдје их је Свети Стефан послао у Жупски манастир, у свој крај да га духовно обнове, а кроз ту обнову манастира, духовни живот Жупљана и свих људи који долазе на поклоњење. Уз све то, имадосмо рукоположење нашег Милоша, свештеника који треба у Павино Поље, у Вранешку долину, да постане свештеник да се труди на њиви Господњој и да подражава, сљедујући Јеванђељу Христовом и нашим светим прецима, укључујући и Светог Стефана, чији благослов је данас примио на своју главу, његову молитву, његово покровитељство да утврди његове стопе на путу којим греди ка Царству небеском“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.
Након Литургије, преломљен је славски колач. Домаћини овогодишње славе биле су: Влатка Томић, Јелена Теић Томић и Душанка Пешикан. Обавезу домаћина за следећу годину преузео је Драган Бабић.
