Новом се дјетету, које је дошло у овај свијет, радују Бог, анђели, људи и сва створења. Ако се толико радују небо и земља сваком на земљи рођеном, колико ли су се тек зарадовали рођењу Оне која је најсавршенија од свих рођених на небу и земљи – рођењу Пресвете Богородице; рођењу Оне, која ће кад дође вријеме и пуноћа времена родити Господа и Бога и Спаситеља нашега и свега свијета?
Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена на празник Рођења Пресвете Богородице у Подмалинско 8/21. септембра 1998. љета Господњег
Уиме Оца и Сина и Светога Духа!
Рождество Твоје, Богородице Дјево, радост возвјести всеј всељенеј. Из Тебје бо восија Солнце правде, Христос Бог наш…
Ове ријечи, драга браћо и сестре, пјевамо на овај свети празник, прослављајући Рождество Богородице, које је благовјестило и најавило радост читавој васиони, јер се из Ње родило Сунце правде, Христос Бог наш.
Свако рођење словесног бића на земљи је велика радост, не само за оне који су родитељи рођенога, него за читаву земљу; и не само за читаву земљу, него и за сву творевину Божију. Кад се роди ново дијете, кажу Свети Божији људи, онда се зарадује цвијет у пољу, риба у мору, звијезда на небу и свако створење, јер се родио нови човјек, родила се нова икона живога и вјечнога Бога и нова круна Божијег стварања. Новом се дјетету, које је дошло у овај свијет, радују Бог, анђели, људи и сва створења.
Ако се толико радују небо и земља сваком на земљи рођеном, колико ли су се тек зарадовали рођењу Оне која је најсавршенија од свих рођених на небу и земљи – рођењу Пресвете Богородице? Колико су се тек зарадовала небеса рођењу Оне, која ће кад дође вријеме и пуноћа времена родити Господа и Бога и Спаситеља нашега и свега свијета? Велика је радост васељене због Њеног рођења и зато је Црква Божија установила овај дивни празник.
Пресвета Дјева је рођена од Јоакима и Ане, и као што пише Света ријеч Божија – из поста и молитве, а познато је, и то памти сва историја, да су најсавршенија, најбоља, најблагодатнија и најмудрија дјеца она која се рађају из поста и молитве.
Нијесу могли да рађају Јоаким и Ана, али је њихова чежња да их Бог обрадује дјецом била дубока, зато су и њихова молитва и вапај Богу били велики и дубоки и зато су непрекидно своје дане и године проводили у посту и молитви. Пост је био њихова чежња, труд, подвиг и вапај Богу, да их удостоји једнога чеда, а молитва, чија снага их је са самим Богом сједињавала и Богу их приближавала, приносила је Богу њихову душу, срце, утробу, тијело и сво њихово биће. Сами Бог је сишао у утробу Ане, и њену је утробу освештао Дух Свети одговоривши на њен вапај, чежњу, молитву и пост.
Оно што је из поста рођено, рођено је од Духа Светога, а оно што је Духом Светим зачето оно је Богом благословено, и то је прави и истински плод.
Такав је био пророк Божији Самуило. У Старом завјету је записано да је његова мајка дошла у храм Соломонов и да ју је тадашњи првосвештеник видио како миче уснама сва занијета, па је мислио да је пијана. Пришао јој је и упитао је: „Како си се тако прерано напила, жено?“ Она му је одговорила: „Није то пијанство од вина, нити од ракије, него пијанство од моје туге, вапијем Богу из срца свога да ми Бог скине срамоту са мене што сам нероткињa“. Онда ју је првосвештеник благословио и рекао: „Идуће године сина ћеш родити, и он ће Бога прославити“; и родила је једног од највећих пророка Божијих – Самуила. Оног пророка који је помазао Саула за цара и помазао из рога уљем цара Давида, који је предак по тијелу самога Господа и Његова праслика (види 1. Сам. 1. глава). И тако редом до Светог Јована Крститеља и Претече, рођеног од Светих Јелисавете и Захарија. Мајка Божија и сам Господ рођени су из чистоте, поста и молитве, и зато је тај плод тако свет.
Зашто данас има толико болесне дјеце, дјеце која се болесна рађају и дјеце која кад поодрасту морају да се лијече не само од тјелесних него и од душевних болести? Управо зато што се дјеца веома често зачињу не у посту, молитви и чистоти, као што је то било кроз вјекове, него често пута у блуду, нечистоти и пијанству. Како се може очекивати да дијете, које је рецимо у пијанству зачето, може да буде Богом освештано, благословено и мудрошћу Божијом испуњено.
Тако нам рођење Пресвете Дјеве од Јоакима и Ане служи као примјер у нашем времену како се треба припремати за рађање дјеце и како дјецу треба васпитавати: у страху Божијем и мудрости, да би се та дјеца испунила не само мудрошћу коју дају земаљске школе, него да би се испунила и оном вјечном и непролазном Божијом мудрошћу, без које човјек није човјек.
Ево, и овај свети храм и светиња памти велике саборе на овај свети и благословени дан Рођења Пресвете Дјеве. Ти сабори су били мјесто и вријеме када су се наши и ваши преци васпитавали у страху Божијем, крштавали, вјенчавали, учили посту и молитви, исповиједали и кајали за своје гријехе; припремали се да приме пречисто Тијело и Крв Господњу у овој светињи, ради оздрављења душе и тијела и задобијања Царства Божијега. Ти сабори су, нажалост, последњих деценија престали, и зато нас је снашло много невоља које нас и данас прате. Прате наш народ свуда и на сваком мјесту. Зашто нас прате? Прије свега и изнад свега, зато што смо се од Бога отуђили. Од Бога се отуђити, то је исто као кад се грана отцијепи од дрвета. Једно вријеме има нешто мало сокова, али како вријеме пролази, а сунце јаче грије и непогоде надолазе, онда ти сокови ишчезавају, грана се суши и постаје неплодна и није ни за шта него да се у огањ баци и сагори.
Тако бива и са људима и народима. Кад се људи и народи – једно племе, братство, породица или један човјек – отуђе од дрвета живота, од самога Бога, онда се отуђују од Онога који је Почетак и Крај, Извор свакога добра и напретка и сваке мудрости, знања и свјетлости. Онда је природно да тај човјек, породица, братство, племе или народ полако губе животне сокове и заборављају Бога и себе. Бог пак њих заборавља и препушта их жељама срца њиховога, и они лутају по прашини овога живота, не знајући ни одакле долазе ни куда иду.
Сукобљавају се међусобно као гаврани у магли, међусобно оптужујући једни друге за своју невољу, сиромаштво и болести, и тако се ствара једно сљепило и један слијепи круг у коме људи живе. Бога не виде, а кад Бога не виде онда не виде да је ближњи за бескрајно поштовање. Онда се међусобно људи кољу и убијају и онда долази до братоубилачких поклања и до поклања међу народима. Јер, завлада мрак у људским душама и људи не виде једни друге. Не виде да је сваки човјек икона живога Бога. Јер, не виде Бога и не примају у себе ону Божију вјечну и непролазну свјетлост, у којој се види свјетлост људскога лика, у којој се види људска историја и како и на који начин човјек треба да живи на овој земљи, како треба да се зачиње, рађа, расте и живи. Све те заповијести Божије, по којима треба човјек да се управља, поремете се и забораве. Природно је, онда, да се људи који Бога забораве и светињу Његову и који се отуђе од Њега, отуђе и једни од других и сами од себе и да изгубе смисао свога живота.
Зашто савремени научници и психијатри тврде да је најопакија болест која влада данас савременим човјечанством, нарочито младим покољењима, болест изгубљенога смисла живота? Зато што је потпуно је природно да онај који се од Бога одвоји, од смисла и вјере у вјечност и непролазност, губи смисао свога живота и престаје да буде истински словесно биће. Враћа се бесловесности, бесловесном понашању и бесловесном живљењу и чини му се да су једини сродници његови бесловесна бића. Он више не осјећа своју сродност са вјечним Словом и Мудрошћу Божијом, јер је изгубио мирис те мудрости. Он више нема осјећања за заповјести Божије, који су извор и путоказ људском понашању. Тако човјек постаје биће какво Бог није хтио – духовно, тјелесно и морално опустошено биће.
Зато је веома важно и од Бога благословено да се враћамо, браћо, овим саборима и светињама, јер се преко њих враћамо сами себи, једни другима и Богу као извору сваке мудрости и сваког знања. Враћамо се ономе што јесмо и ономе што треба да будемо. Оном ради чега нас је Бог створио на овој земљи. Томе нас учи ова светиња и рођење Пресвете Богородице које данас прослављамо. Томе нас учи Онај кога је Она родила, Јединородни Син Божији, Христос Бог наш, Творац неба и земље, Онај који је Почетак и Крај; Пут, Истина и Живот. Томе нас уче Свети Божији људи, који су градили овакве светиње по пустињама, не зато што су тражили некакве удобности у пустињи него зато што Бог најбоље открива људима највеће и животворне идеје у пустињи. Највеће су се идеје и највећи су се пророци у пустињи рађали.
Такав је био боговидац Мојсије, који је добио десет Божијих заповијести не у богатом Мисиру, него у пустом, безводном и каменом Синају. Такав је био Јован Крститељ и Претеча из пустиње Јорданске – највећи од жене рођени. И данас кад одете у ту пустињу видите да тамо не може ни црв да живи како треба, а камоли човјек. У тој пустињи једва преживљавају бедуини, у биједи и сиромаштву. Али онима који су блиски небесима, Богу и својим дубинама, Бог се открива, као што се открио Јовану Крститељу и другим пророцима. Као што се откривао у овој пустињи и нашим прецима, па су и они били боговидци. Зато су они и могли да изњедре овакве светиње. А ми, данас, иако имамо много боље услове од њих, нијесмо у стању да их одржимо, него се питамо како ћемо и на који ћемо начин. Они се нијесу питали, јер су имали велику и дубоку вјеру у себе и живога Бога, а Бог им је као прегаоцима снагу давао. А и нама ће, ако Бог да и ако оживимо у себи ону исту вјеру којом су они живјели и ону исту мудрост и знање којима су се они хранили.
Ево, хвала Богу, обнавља се и ова наша светиња, коју смо и ми заборавили – то треба да признамо и да се покајемо пред прецима. Педесет година овдје се легу змије и акрепи, а некада су се сабирали овдје Дробњаци, Дурмиторци и сва племена пред лицем Божијим и договарали се да бране своје достојанство и слободу. Ово покољење је заборавило Бога, али Бог нас није заборавио, те се, ево и ми, хвала Богу, полако али сигурно враћамо овој светињи. Њену је обнову започео овај наш мали брат, отац Јоаникије, па се испоставило да су његови преци одавде некуд отишли у бјежанију, као што и данас бјеже од Книна до Косова. Ко зна куда све Срби не бјеже по овом свијету! Тако су и његови побјегли некуд за Србију, и ево га је сами Бог призвао однекуд у ову пустињу. Кад је дошао, рекао сам му: „Јоаникије, имаш воде да пијеш, имаш храм да се Богу молиш, ево ти контејнер да ти киша не пада, имаш траве да пасеш, па нека ти Бог буде на помоћи. А увјерен сам, да ће и потомци оних који су градили те конаке доћи да ти помогну по мјери твоје вјере, труда и жртве.“ Сигурно да ће Бог и њих призвати да се поново приберу и саберу око ове светиње, да се она обнови, да бисмо се ми њоме обнављали, саборе имали, мирбожали, братимили, мирили са Богом и једни са другима и да бисмо се учили страху Божијем и мудрости Божијој.
Нека би Бог благословио да се ова светиња обнови. Нека би рођење Пресвете Дјеве помогло да овај сабор Госпојински поново оживи, као што је био у прошла времена. Наравно, уз њега и сабор Светих архангела Михаила и Гаврила. Требаће још доста труда да се све ово обнови. Ево, ту је и наш господин министар Томовић и то је потврда овога што ја говорим – ту је значи и држава у његовом лицу заједно са нама. Ту су са нама и дјеца из Подгорице, хор Светога Марка Јеванђелисте, која су са љубављу дошла да нам поју данас. Ове ваше дјевојке које видим би тако требале да науче да поју Господу као што су старе Црногорке и Дурмиторке радиле.
Даће Бог, ја се надам, па ћемо сви запојати пјесму Господњу и пјевати рођењу Пресвете Дјеве и Христовом рођењу и васкрсењу, као и нашем рођењу, преображају и препороду духовном. Даће Бог да пјевамо пјесму вјечну и непролазну, преко које нас је Бог уписао међу зреле народе и без које ми нијесмо оно што смо били и што треба да будемо.
Нека би рођењем Пресвете Дјеве Господ и нас родио, препородио и обасјао својом вјечном свјетлошћу, оном која сија од Сунца које долази са истока, од Христа Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.
Извор: Часопис „Светигора“ бр. 305
Фото: Епархија тимочка
Извор: Митрополија црногорско-приморска
