У Друштву црногорско-руског пријатељства „Свети Ђорђе“ у Никшићу, у понедјељак 1. октобра 2018, одржано је ауторско вече нашег истакнутог пјесника Благоја Баковића.
Бројне љубитеље поезије, у име организатора – Матице српске-Друштва чланова у Црној Гори, поздравио је мр Милорад Дурутовић.
Дурутовић је навео да поезији „једног од водећих аутора савремене српске литературе“ треба приступати веома опрезно, без брзоплетих закључака, цијенећи херменеутички значај ретроспективног читања што љубитељима поезије не пада тешко, поготово ако је ријеч, како сматра Дурутовић, о пјесништву Благоја Баковића.
„Он је аутор који се не чита само једном, а тако ствари стоје и када је ријеч о оним његовим пјесмама које су наизглед, како сам мислио прије двије године, лако читљиве, лако разумљиве и прозирне. У том смислу наводим дистих: Ко ће наћи путе и тајне начине да обасја таму утобе мајчине. Иза тих једноставних метричких образаца, дестилованих метафора и поетских слика остаје, увијек, нешто неизрециво, неухватљиво оку амбициозних тумача. Препорука будућим тумачима Баковићеве поезије је да процесу тумачења треба приступити читајући његову поезију наглас, јер, тиме се открива специфична музикалност Баковићеве поезије која, ако се правилно не интонира, са нарочитим заносом, са правилним акцентовањем, такође, може остати неухватљива уху амбициозних тумача“, оцијенио је Дурутовић.
Пјесничко приношење у Никшићу, граду у којем је, прије четрдесет година, објавио своју прву књигу „Жеђ под водом“, Баковић је започео казивањем пјесме „Ловац и јелен“ из књиге изабраних пјесама „Ватра за копитима“ (1994.) за коју је избор и предговор урадио Милосав Тешић, а поговор Вида Огњеновић.
Публика је била у прилици да чује одломак из нове Баковићеве књиге „Како врабац пева“.
„Ово је, попут „Зрно соли“, „Подне“, „Слава теби“ књига која је једна песма, а та једна песма је цела књига. Овде сам помоћу врапца, симбола нечега што је космичко родољубље језика, космичко родољубље вере и оданости пределу, своме гнезду, своме језику, свом говору, својој студени, својој неселидби никуда, покушао да осветлим песнике српског рода „врабећега“ поја. Неко би рекао да је то стражиловска нит певања у српској поезији. Ја сам их некако поврапчио овом песмом. Овде су вечерас са нама два песника који су ушли у ову књигу: Милица Бакрач и Милутин Мићовић, а од песника до којих држим да су врабећег рода, поја и соја одавде су и Радован Бећировић, Зоран Костић, Витомир Николић и други, који се налазе у овој књизи“, рекао је Баковић.
Он је представио поезију из свих периода свог стваралаштва: У читаони, Сећање на мраве, Љуљам се, растем, шумим, Повратак, Два патуљка и смотуљак, Од церова до шанаца, Никшићким липама, одломак из поеме „Зрно соли“, потом пјесме, чије поводе за настајање, како каже пјесник, не воли: Река без воде, обале и корита, Пољубац, новија пјесма Олуја од Црне Горе, Мојковачка битка траје, Захвалница Хрватима из књиге изабраних и нових пјесама „Померач облака“, као и неколико љубавних стихотворенија: Пуна је тишина, награђена „Ленкиним прстеном“ као најбоља љубавна пјесма 2014. године, потом Све док тебе нисам срео, Лепше је тебе чекати, Кога песма проба да спаси.
Наш уважени пјесник казивао је и одломак из култне поеме „Подне“, а вече је привео крају пјесмама из књига за дјецу и дорасле „Кад порастем бићу Ноле“ и „Кад порастем бићу Матија“: Косовском јунаку, посвећена Новаку Ђоковићу, И ја, још увек непознати, Два школска друга, посвећена Митрополиту црногорско-приморском Г. Амфилохију и Матији Бећковићу.
