У другу недјељу Великог поста - Пачисту, 15. марта 2020. Литургију у цркви Светих апостола Петра и Павла, у Бијелом Пољу, служио је протојереј-ставрофор Дарко Пејић.
У литургијској бесједи о. Дарко је поручио:
„Kолико год вјерницима Васкршњи пост био „страшан“ и тежак, јер се сјећамо Сина Божијег, Његовог доласка на земљу и нашег грјехопада и отпадништва, када смо на Његову љубав дали пљување, трње, ране, и на крају крст, увијек, би вјерујући човјек требало да се сјећа Ко га је дао, зашто је створен, чему стреми и ка чему иде“.
„Kада човјек то разјасни, онда је све остало лако. Kада човјек иде за Богом, онда му ништа није тешко, онда не каже морам да постим, него волим да постим. Зашто? Зато што ме сваки дан поста чини срећним, јер знам да на крају стоји васкрсење. А на крају мога живота, и страдања овдје на земљи, невоља, недаћа и свега, опет, стоји Христос и када то знамо, да је Он вјечни Бог, а да је све ово привремено, онда се све овдје може лако прихватити и поднијети. Важно је да схватамо и разумијемо вјеру своју, да је научимо, заволимо”, бесједио је отац Дарко.
Он је навео да се ова друга недјеља Великог поста назива Пачиста, те да се у њој слави велики Светитељ Григорије Палама, који је један од свједока свјетлости Божије, мудрости Божије, истине Божије.
„Он није из оних првих вијекова, када нам је Бог дао велике светитеље, Јована Златоустог, Григорија Богослова, Антонија Великог и безброј других светитеља, већ је он из 14. вијека. Овај светитељ је живио скоро 10 вјекова после њих, међутим, његова слава, вјера, љубав за свету вјеру није била ништа мања од љубави великих свјетила Цркве из првих вјекова. Он се сретао и са нашим царем Душаном, пошто је као Епископ солунски од свога народа био гоњен и прогоњен, неколико пута. Чак су га протјерали из Солуна, па му нису дали да се врати у свој град и своју епископију. Цар Душан се са њим срео на Светој Гори и нудио му да дође код њега, дајући му сву славу која може припасти неком, а он му је одговорио: “Мени никаква богаства земаљска не требају, не живим за то. То ми није циљ живота, за вјеру живим”.
„Водио је страшну борбу против Варлааме, који је дошао из Италије, лажно се представљајући за православца, а погрешно учио о Духу Светом и тако заводио вјерни народ. Чак је успио византијског цара и васељенског патријарха да заведе и скрене на тај пут. Сазвана су четири васељенска сабора по питању тог одступништва. Осим што је учио погрешно о Духу Светом учио је погрешно и о оној Таворској свјетлости, говорећи да је она тварна, земаљска, да није небеска, самим тим и оно што су осјећали Свети Оци, поготово, светогорски монаси кроз молитве своје, она радост и благодат, и та свјетлост, која је обасјавала њихове ликове и душе, да је тварна и земаљска, против чега се Григорије борио. Побиједио је Варлааму, на четири сабора је осуђена његова јерес“.
„Био је у агарјанском турском ропству више од годину дана. Због његовог православног исповиједања вјере неколико пута су Турци хтјели да га убију, међутим, будући да је био епископ, великаши то нијесу дозволили, очекујући добар откуп за његову главу. И откупили су га српски трговци, у вријеме када је српско царство било најмоћније православно царство, када је скоро цијела Грчка, Бугарска припадала Србији и сви градови на мору, осим Солуна, припадали су српској држави. Они су га откупили, не тражећи да служи њима, вратили га у Солун, у његову епископију и ту је провео свој живот. Он се слави у ову недјељу, као симбол свјетила и те нетварне небеске свјетлости и борца за истиниту вјеру”, рекао је прота Дарко.
Додао је да нам Свети Григорије Палама и у ове дане, када се боримо против изгласаног Закона о слободи вјероисповијести, показује да ова наша борба није случајна и тешка, да ништа није случајно, него баш онако како треба да буде, од Бога нам дата и да смо дужни да то прихватимо, да се боримо и посвједочимо Христа.
У овој недјељи, подсјетио је о. Дарко, чита се и Јеванђеље о раслабљеном.
„Човјек никуда није могао сам, ни једним покретом. Четворица људи су га носили и донијели до куће у којој је Христос сједио и проповиједао. Будући да нијесу могли да уђу ни на један улаз, јер је народ опколио кућу, они су се попели на кров, који је био од земље, а не од цријепа као данас и требало је то раскопати. Успјели су то да ураде и увијеног на оном плашту су га спустили пред Господа. Христос, каже Јеванђеље, видјећи љубав и вјеру њихову, приступи му и рече: Синко, опраштају ти се грехови твоји. Зашто је рекао да му се опраштају грехови?“
„Шта је раслабљен човјек? То је човјек без вјере. И ми људи, када чим наиђе проблем, одустајемо од вјере, ми смо раслабљени. Зар нијесмо, дуго година, били раслабљени, све нам је било тешко. Тешко нам је било постити, тешко нам је било доћи у цркву. Некима је тешко и сад. Зашто је потребно данас да будемо сви у храмовима? Па, да се, опет, сјутра не би дијелили, него да будемо исповједници једне вјере и Бога, а да будемо једна душа и тијело, да будемо једне воље, да научимо оно што, често, нијесмо умјели, да вјерујемо и слушамо епископа. Да имамо повјерења. Добро је да сваки човјек има своје мишљење, али морају постојати неке ствари које су нам свима заједничке и подједнако важне. И да имамо вјере“.
„Јесу ове литије, привремено, обустављене, а вјерујемо да ће ово брзо проћи и да ће проћи мимо нас, па да се, опет, окупимо у још већем броју. Kако каже ово данашње Јеванђеље, које смо читали: Лопов не долази без да украде. И овдје су дошли били да украду, никакве часне намјере немају са овим законом. Ако је нешто часно, зашто се са толико упорности тјера Црква да се упише у катастар, установу, која је под управом државе. Нијесмо ми криви што немамо повјерења. Како да дамо оно што нам је најсветије у руке ономе ко нас је толико пута изневјерио. Лаж је да Црква покушава нешто на силу. Црква је рекла да се она три члана промијене; ако држава хоће да на себе препише парцеле, храмове, сву црквену имовину, најприје, нека докаже на суду да је то њено”, бесједио је о. Дарко.
Он је истакао да је у питању будућност наше дјеце и потомака.
„Урађено је то у Македонији. Отели су. Вјерујте ми, знам као свештеник, највише људи сада у Острог долазе из Македоније, зато што се вјера угасила. Немају благодат, немају силу. Тамо болесни више не оздрављају код моштију Светог Наума. Е, то наша држава хоће, да Свети Василије више не исцјељује, него да буде туристичка атракција", поручио је свештеник Дарко Пејић.
