Предавање на тему "Смисао Великог поста и света Тајна крштења“ у сали Центра за културу у Бијелом Пољу, у суботу 12. марта 2016, одржао је протојереј и директор радија "Светигора“ Предраг Шћепановић.

Говорећи о томе шта је света Тајна крштења о. Предраг је подсјетио на ријечи попа Рада Нововића, пароха премћанског, који на то питање која је разлика између крштених и некрштених одговорио: "То ти је као домаћица која има двије груде сира и које када погледаш изгледају исто. Међутим, када једну осолиш а другу не, ова са сољу буде добра а ова се поквари. Е крштење је со, рекао је парох премћански, којег сви памте из распетих времена када је душа на памук чупана, и када је хљеб у братску крв умакан. У оним страшним временима када је било страшно остати, опстати и носити мантију, и када тамјан није мирисао. Али из тих распетих времена изишли смо и полако се враћамо себи“, истакао је о. Предраг и додао да је Света тајна крштења укључење у Литургијску заједницу.

Он је питање да ли је довољно да човјеку буде само крштен објаснио кроз поређење са фудбалом.

"Ако неко постане члан неког фудбалског клуба и региструје, а тако је и са крштењем којим ми постајемо чланови заједнице. Већина људи мисли да је то довољно и да је то традиција. Међутим, ако ви не тренирате и не играте утакмице не можете рећи да сте чланови тог клуба. Е управо је и овај пост спремање за олимпијаду над олимпијадама, а то је Васкрс. Отац Јустин је рекао: "Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе – у четири ријечи судбина моја и свих људи“. Када је воз људске историје кренуо шинама смрти одједном се појавио Сладчајшији Исус и извукао нас, јер је ход људске историје ходао тим шинама смрти. Одакле пост? У недјељу ће бити прочке када се и птица од птице раставља и опрашта и ми људи би требало једни другима све да опростимо. Први пост је био још у рају. Бог је Адаму и Еви рекао: "Ево вам читав рај, само од дрвета познања добра и зла немојте јести, јер у час који поједете умријећете“. То је била једна врста поста и то је била једна мала провјера. Бог је упозорио човјека да не улази у тајну која му није дата. Међутим, заголицало је то Адама и он је био заведен обманом и змија је преварила жену и рекла: "Ма не постаћете ви Богови, зна Бог…“, и тако је човјек као похлепно биће пожелио да буде Бог мимо Бога. Окусили су и Адам је одједном осјетио да је наг и сакрио се испод једног дрвета. А Бог га пита: "Адаме гдје си“, не каже му: "Непослушниче, ја сам ти дао читав рај ја сам те створио, као што ми родитељи кажемо дјеци "ја сам ти дао ово, ја сам ти дао оно“: Не Бог га ништа не пита него показује да је Бог и човјек биће дијалога а Адам му каже да је наг. А Бог га пита: "Ко ти рече да си го, да ниси можда јео од дрвета познања добра и зла“.

Можда би, да је Адам рекао "јесте погријешио сам“, ток историје кренуо сасвим неким другим правцем. Међутим, шта ради Адам. Ради оно што радим ја и већина од вас кад погријеши каже: "Не жена коју си ми ти створио и коју су ми дао она ми даде“. Значи она је крива, а жена опет каже змија је наговорила.

Тако ми људи никад нисмо криви него увијек пребацујемо своју одговорност на другога. Тада Бог изриче оне страшне ријечи жени да ће у мукама рађати, човјеку да ће у мукама свога зноја јести хљеб, да ће земља трње и чкаљ износити и ту је човјек изгубио мир и своју цјеловитост и прву радост.

Господ нам је дакле дао пост. Пост је установа из Старог завјета. Узмите прочитајте пророка Јону, који је завршио у утроби кита зато што није хтио да проповиједа народу пропаст града Нинивеје која је требало да буде уништена због грехова људских. Јона се уплашио од Бога и побјегао, али Бог је нанио велике вихорне вјетрове и преврнуо чамац и сви су схватили да је то нека казна Божја. Јона је три дана провео у утроби кита, а кажу Свети Оци да је то праслика Христа, који ће три дана провести у гробу. И након изласка Јона се отуда молио Богу а људи су схватили да су одступили од закона и град је спашен.

Међутим, пророку Јони је било криво, Бог му јерекао да ће Нинивеја пропасти а десило се супротно. А каже, 40 дана су се Нинивејани повукли у костријет и посипали пепелом, а то је била нека врста поста. Овај број 40 је симболичан, свети број, 40 година је трајало египатско ропство изабраног Израиља који је прешао Црвено море и тај прелазак се зове пасха, и данас Јевреји имају празник Пасха, а та ријеч значи прелазак. Тако и Христово Васкрсење прелазак из смрти у живот. Но чиме Христос побјеђује смрт– самом смрћу на крсту.

Христова смрт на крсту је била смрт смрти– зуби смрти више не постоје. Међутим, питамо се опет ако је Христос побиједио смрт, ако је то његово васкрсење, ако шарамо васкршња јаја, али зашто ми људи и даље умиремо. Каже Свети Макарије, дивни светитељ из петог вијека, да не би људи живјели хиљадама година у страсти у тијелу, Бог је дао тај страшни пад. Прва заповијест у рају је да сваки човјек мора проћи кроз понижење смрти – да мора умријети. Само су два човјека у историји рода људскога избјегли смрт, то је Илија Тесвићанин свети Пророк кога славимо 2. августа и пророк Енох, Божји човјек. Међутим, и њих двојица морају сићи на земљу пред долазак антихриста да и они буду уморени смрћу. Тако да смрт као раздвајање тијела и душе мора наступити. Свети цар Давид се једном попео на балкон и видио је једну туђу жену, и видите како се у људском срцу развије жеља. И шта каже велики цар Давид, које је велике химне испјевао Богу. Он је видио туђу жену војсковође Уре Хатејина и он ће из тог брака са туђом женом добити дијете, које се разбољело. И пророк Давид ће тада ударити у строги пост. На размеђи Старог и Новог завјета налази се Свети Јован Крститељ, који је показао на Исуса Христа. И Свети Јован каже народу: „Ја вас крштавам водом а иза мене иде већи, којем ја нисам достојан ни ремена да одријешим.

И долази Исус да га Јован крсти, и Јован по људској памети и слабости каже не – ти треба мене да крстиш, а Господ му каже– не остави, треба да се испуни закон и пророштва. И Христос бива крштен показујући нам тиме да је то она улазница. Међутим, то треба да се његује. У православној цркви уз свету Тајну Крштења иде света Тајна миропомазања гдје вјерник добија печат дара Духа Светога и када прими те двије свете тајне он је спреман за трећу – причешће, гдје под видом хљеба и вина примамо самога Господа. Када то примимо ми смо постали православни Хришћани. Међутим, треба не само постати него и остати у цркви. А црква је у облику брода, најсветији дио је олтар, а ту су брод и припрата. И у том најсветијем дијелу налази се Часна трпеза, као најсветије мјесто у олтару. А трпеза служи да се једе и пије. А Бог на свакој светој Литургији поставља ту трпезу и каже: „Узмите, једите ово је тијело моје“. И замислите домаћина који би позвао на свадбу хиљаду или пет хиљада својих пријатеља, и који спреми послужење јер свадба је радостан чин а оно дође пет, десет или петнаест људи.

Како се ми Хришћани спремамо за пост?

Рекли смо да је смисао свега Васкрс – побједа над смрћу. Међутим, што је већи догађај, што већи гост долази већа је и припрема а то знају домаћице које сређују и уљепшавају кућу, тако и човјек треба да припреми своју душу за сусрет са највећим гостом, који нас је походио у овој долини плача и смрти, са Богом, који је из чудесне љубави према човјеку дошао у овај свијет. Света тајна причешћа – Евхаристија – што значи благодарност а Литургија је свенародно дјело. То је позив и одзив нас који смо се одазвали на позив, јер Бог је рекао: „Ево стојим на вратима од ваших срдаца и куцам, ко ми отвори ући ћу у вечераћу са њиме“. Дакле, Бог никада не улази на силу, јер поштује нашу слободу. Тако да је велика улога нас православних Хришћана да будемо ова со земљи, да се свијетли свјетлост наша пред људима да видјевши наша добра дјела прославе Оца нашег који је на небесима.

Уз Васкршњи, имамо Божићни, Петровдански, Богородичин, сриједу и петак. Још од првог –другог вијека постили су Јевреји понедјељак и четвртак. Међутим, Дидерхин – најстарији споменик хришћанства говори да не треба да постимо као фарисеји, као лицемјери већ да постимо сриједу и петак.

А зашто је то тако?

Зато што је у сриједу Господ Исус Христос издат од стране Јуде разбојника а у петак је разапет. И ми када не постимо сриједу и петак, ми као да кажемо, ето Бог јесте долазио у овај свијет али немам ја ту неке додирне тачке и обавезе. Међутим, сви ми који смо почели да постимо сриједу и петак убрзо смо завољели пост. А још је Фојербах рекао човјек је оно што поједе. Ако једемо ову храну смртну, од ње ћемо умријети, ако једемо храну бесмртности, а то је Свето Причешће, ми нећемо умријети и по томе ће нас Бог познати. Дакле, сриједа и петак се посте од најранијих времена а овај пост је настао из два разлога. Катихумени су били оглашени и то вријеме првих вјекова хришћанства није било као данас довољно да дођете са кумом и закажете крштење и крстите се. У раној цркви би се ви јавили сада јавили би се епископу и ви бисте добили статус оглашеног, дакле онога који се према и то траје 2 године. И то чујете на Литургији, када свештеник каже: „Оглашени изиђите“, и ту се завршава Литургија и почиње Литургија вјерних. И постојали су вратари који су гледали да неко од њих не остане. Међутим, услиједили су прогони цркве све до времена цара Константина и касније цара Теодосија када је хиршћанство постало слободна религија.

Како се ми Хришћани спремамо за овај пост?

Пратећи Јеванђеље у цркви могли сте да запазите причу о Закхеју, који је био цариник. И данас су цариници на лошем гласу. Али и они су људи као ја и сви ми грешни. Међутим, Господ наводи примјер тог цариника, који је сигурно био огрезао у свом гријеху, међутим видио је Христа и препознао у њему Бога и у њему је прорадила савјест. Савјест је Божји глас у нама, оно што нам каже кад урадимо добро да је добро и обрнуто. Међутим , Закхеј је био мали растом али се није правдао да не може да види Господа, већ се попео на дрво. А Христос га је видио прије него што се попео и рекао му:„Закхеју, сиђи брзо, јер ми данас ваља бити у дому твоме. То је за тадашње фарисеје и свештенике било страшно да он уђе у цариников дом. Какав је то Божји син и Бог и цар који не зна да је овај грешник. Али Христос је рекао: „Ја нисам дошао да спасавам праведнике и анђеле, него грешнике. И тај грешни Закхеј се удостојио тога, и он каже: "Ево вратићу четвороструко ако сам кога оштетио“.

Следећа припремна недјеља пред Часни пост је Недјеља Митара и Фарисеја.
Фарисеј који се хвалио пред Богом –Ево ја постим два пута у недјељи, дајем прилог, дајем десети дио своје зараде, хвалим те Боже што нисам као остали људи или као овај цариник. С једне стране он ништа није слагао, био је моралан и поштовао је закон. Међутим, он је презрео брата свога, и због тога га Бог исписује из књиге живих и каже да он није отишао кући оправдан, зато што њему Бог није био потребан. Он је сматрао да је то богатство, а богатство је позајмица од Бога. Долазимо наги у овај свијет, а како је говорио пјесник одлазимо из овог свијета и односимо скрштене руке и праведна и неправедна дјела своја, нешто мало одјеће. Нећемо то богатство понијети у онај свијет тако да богатство често може да буде и на пропаст душе, као што је било овоме фарисеју. А шта ради Цариник, он је бије у прса и каже: „Боже милостив буде мени грешном“, и Христос каже да он оде кући оправдан а не фарисеј.

Следећа припремна недјеља је чудесно Јеванђеље –Недјеља Блудног сина, гдје отац имаше два сина, којима је на за захтјев једног, који је живио распусно, подијелио имање. И овај син оде у далеку земљу проводећи вријеме са, данашњим језиком речено, проституткама и он је брзо то своје имање потрошио и остао гладан у туђој земљи. Није могао да се насити ни рошчићима од свиња и рекао је себи ја сам овдје гладан отићи ћу код оца и рећи ћу му –Сагријеших небу и теби, прими ме као једног од својих слугу. А каже јеванђеље погледа га отац из далека. И отац који га је чекао рече слугама да закољу теле угојено и да му дају одјећу и он облачи сина у најљепше хаљине.

Шта се дешава са другим сином, који је чуо буку и весеље и да је дошао тај његов брат у њему се јавила завист. Врло важно мјесто у Светом писму да се јави завист, као што ми сада кажемо ја сам ишао у цркву када нико није, погледај сад ове новокомпоноване као да је црква једна врста такмичења и олимпијаде. Хвала Богу ако је неко у то вријеме био у цркви, био је са Богом, ови други су далеко од ватре и њих је духовна хладноћа обузимала, али хвала Богу треба да се радујемо сваком брату што је дошао. И овај брат умјесто да се обрадује он дијели моралне придике оцу, а отац је сам Бог. Каже "овај твој син“, неће да каже мој брат рођени, "који имање потрошио са проституткама ти се обрадовао њему, дао му теле угојено а мени и мојим друговима никада ниси дао“. А отац му каже благим ријечима: Сине, све моје је твоје, а овај твој брат мртав бјеше и оживје. Видите како у Светом Писму човјека у гријесима назива мртвим и кроз смрт и кроз васкрсење душе долази до васкрсења читаве личности.

Следећа недјеља којом се припремамо за овај пост је Месопусна, у којој се кроз Јеванђеље говори како ће Господ одвојити овце од јаради и како ће онима са десне стране рећи: "Ходите благословени Оца мојега, јер го бијах и обукосте ме, гладан бијах и нахранисте ме, жедан бијах и напојисте ме и тамници бијах и обиђосте ме, у болници бијах и нађосте ми се при руци“. А онда ће га ученици питати: Господе када смо те ми нахранили, напојили а Христос каже: "Кад учинисте једном од моје мале браће мени учинисте“, бесједио је о. Предраг и поменуо као добар примјер код Муслимана који за Бајрам дају жртву хранећи сиромахе и оне који потребују милостињу. Он је истакао да је један вид помоћи и милостиње народне кухиње у Подгорици и на Цетињу а ускоро ће бити отворена и у Беранама.

Послије Месопусне недјеље, долази Сиропусна недјеља гдје се чита Јеванђеље о праштању.

Сваки дан читајући Оче наш, када кажемо "и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. Ми смо сами себи ту потписали пресуду, није нам потребан никакав судија, ако ми не опраштамо гријехе другима ни Бог нама неће опростити. На Светој Гори постоји правило да онај који није опростио гријехе својем брату не може да изговара ту чудесну молитву Оче наш. У недјељу вјерници се љубе праштају једни другима и улазе у велики Васкршњи пост. Немојте да вас збуњује што пост траје 49 дана, а не 40, јер се рачуна од првога дана поста до Лазареве суботе, онда иде Лазарева субота и Цвијети и онда слиједи још седам дана односно Страсна седмица.

Велика четрдесетница је установљена јер је Господ постио 40 дана и онда је ђаво изишао да га куша. Прву седмицу поста велики број монаха држи такозвано тримирје, ја као свештеник нисам присталица да народ треба да држи тако строг пост, него да постимо у складу са својим могућности духовним и тјелесним снагама“, бесједио је о.Предраг.

Он је истакао да је прва недјеља на почетку поста која се слави – Недјеља православља, у којој славимо све оне који су се изборили за побједу светих икона, чији је прогон трајао 140 година и многи су страдали за љепоту лика Божјега, и ту се чита о Натанаилу, по човјеку који је добио из самих уста Господњих похвалу и кроз којег нам Господ показује да треба да будемо природни, аутентични православни хришћани.

Друга недјеља послије ове Чисте, је Пачиста, Недјеља Светог Јована Лествичника, познатог по својим лествицама, која је најчитанија књига послије Светог писма. Треба запамтити једну његову реченицу: "Не треба да идемо да идемо за сјенком, него треба да трчимо у сусрет сунцу“. Шта је хтио да каже Свети Лествичник? Професор Литургике Влада Вукашиновић у једном предавању објашњава да сви ми имамо неку своју страст, неко има проблема са овим или оним, неко пуши, пије, неко је гојазан и просто својим снагама не можемо да побиједимо. Зато, не треба трчати за том сјенком него треба ићи ка Христу и молити се њему, јер једино кроз Божју помоћ можемо превазићи све своје страсти и слабости.

Следећа недјеља је Крстопоклона недјеља, у којој се клањамо Крсту: "Крсту твоме клањамо се и васкрсење твоје чекамо и њему се радујемо“ како каже сама пјесма, зато што смо у трећој недјељи и полако нам хвали снаге и полако се ставља Крст на сред цркве да га вјерници цјеливају. Ријеч крстити се је ријеч која је настала језичким егзибицијама а можда је правилније рећи – ја сам се христио. Обукао сам се у Христа, а не у крст, међутим под утицајем напуштања црквено словенског језика и преласка на савремени српски језик неке ријечи губе смисао. Као што ријеч сахранити значи сохранити, похранити, сачувати. И погледајте како је у природи све засновано на умирању и рађању. Тако нам овај Крст добро дође а послије њега је недјеља која је посвећена великој подвижници Марији Египћанки, која је живјећи распусно на Воздвижење часног Крста у Јерусалиму била са групом тих својих клијената. И дошавши у Јерусалим није могла да уђе јер јој није дала икона Мајке Божје, јер је била недостојна и прљава и она је чула ријечи: "Ако хоћеш да се спасеш пређи ријеку Јордан“. И она је 47 година гладовала, туговала, борила се са собом и својим страстима и побиједила је себе и од бивше блуднице проститутке уздигнута у најсветији најчаснији пост као примјер нама вјернима. Има један врло важан детаљ. Њу је нашао старац Зосима и она му је рекла своје име и он је причестио, послије чега се истога дана упокојила. Сав њен подвиг од 47 година не би био довољан да се она није причестила, јер кад се причестимо ми постајемо судионици тијела и крви Христове. Јер ако је Он узео људску природу, како је говорио отац Јустин: Нећу да признајем Бога који није дошао и узео моје тијело, који није плакао, који није осјетио страх…“. Бог је узео људско тијело и у свему осим гријеха постао подобан нама. И Он нас је позвао и причестио тијелом и крвљу Марију Египћанку која је дивни примјер и изданак православља.

Има још један празник који славимо који заиста доказује да је Исус био савршени Човјек и савршени Бог – на Лазареву суботу. Тада се десило нешто што потврђује да је Христос заиста био човјек, када је Он заплакао за четвородневним Лазарем. И Он је рекао својим ученицима да Лазар спава. А они су рекли: "Ако спава Господе пробудиће се“, а они нису знали да Он говори о смрти. Лазар је умро и већ је заударао у гробу и његове сестре Марија и Марта су рекле Господу: "Господе, да си ти био са нама наш брат Лазар не би умро, али сада знамо да те Бог слуша, а Исус им је рекао да је вјера најважнија. Вјера је ствар повјерења и она увијек иде испред знања.

Ми кад смо мала дјеца ми све вјерујемо. И зато Христос каже будите као дјеца да будемо чиста срца да прихватимо науку Божју. Ми вјером знамо да нас у ресторану, пекари неће отровати или ако се возимо возом или авионом знамо да тај возач или пилот није лудак који ће нас стрмоглавити. Христос дакле, Он који је Васкрсење и Живот плаче за Лазарем Он који је побиједио смрт, што је показатељ да смо људи, јер се кида та земаљска веза. Као што је Свети Сава плакао за Светим Симеоном а он му каже: "не тугуј чедо моје овдје се растајемо а тамо ћемо се састати гдје растанка више нема. И Христос је плакао за Лазарем. Међутим, у Христовом присуству смрт нема последњу ријеч. Он васкрсава Лазара показујући тиме наш пут, да ће не само Христово васкрсење бити него да ће васкрснути све наше миле и драге. Ето то је показатељ да је наша вјера васкрсења и да ми нисмо народ смрти него да смо народ живота. Има у књизи "Емануил“ Владике Николаја примјер о једном проститутки у Београду која је једном видјела неког човјека који је резигниран животом и породицом и кренуо да се вјеша. Она је узела нож и пресјекла канап и спасила му живот, а потом је од своје зараде давала дио.

И када се разбољела дошли су анђели да узму њену душу и она је рекла: Господе, дошли су анђели да узму моју душу, ја сам толико прљава, зашто ме походите, нисам достојна ваше посјете. Aли, они су је узели због тога што је она спасила једну људску душу.

Погледајте колико за Бога су наши гријеси једна кап у океану Божје љубави и колико они за Господа нису ништа. Дакле прослављамо Лазареву суботу а слиједе Цвијети, када ће Господ на магарету ући у Јерусалим, гдје га дочекују ријечима "Осана“ – благословен који долази у име Господње, а иста та маса ће га послије пет дана викати:„Распни га, распни га“.

У Страсној седмици прва три дана се служи Литургија пређеосвећених дарова а света Тајна јелеосвећења се служи на Велику Сриједу, у Велики Четвртак се не пости тако строго, него на уљу, јер је на тај дан установљена Тајна Причешћа. Господ је на Тајној вечери својим ученицима дао и рекао: "Кад год једете ово моје тијело и пијете ову моју крв смрт моју обзнањујете и Васкрсење моје исповиједате“. Тако, када смо у цркви и када чујемо да свештеник каже: "Примите, једите ово је тијело моје“, немојте да се изговарате својом недостојношћу.

Сви смо ми недостојни и никада нисмо достојни него је то дар Божје љубави, јер када се причешћујемо ми показујемо да је то стварни истинити Господ и да је то стварно Његова крв и тијело, да то нису фикција и симболи. Дакле, на Велики Четвртак на свим олтарима православне цркве Господ је поставио свету Тајну причешћа и од тада до сада и до другог свог доласка. А каже се, доћи ће као муња од истока са апостолима који ће показати јер ће многи лажни Христоси доћи. И каже Свето писмо заплакаће сва племена и народи, јер ће видјети своју слику онакве какви су требали да буду. Господ ће доћи изненада и неће доћи у понижењу као што је то било код првог доласка Христовог. Други пут ће доћи да суд свим племенима и народима. Велики Петак је најтужнији дан у Хришћанству, када смо ми људи продали Христа за 30 сребрењака.

Шанса нас људи је онај десни разбојник са крста, јер док му се она са лијеве стране ругао ријечима: Ако си Бог помози и себи и нама, овај је рекао свом другу: "Ја и ти смо убице и криминалци, овај човјек није учинио никаквога зла“. Потом јер рекао Исусу: "Сјети ме се Господе када дођеш у Царству своме“. А Христос каже: "Још данас ти кажем, бићем са мном у рају“.

И први становник у рају је покајни разбојник. Звучи парадоксално, али то је шанса свакога човјека да и ми ми без обзира у каквим греховима смо, уђемо у свету Тајну покајања, да би се што достојније припремили за причешће (а никада нисмо достојни тијела и крви Христове). Дакле на Велики Петак Христос је својом смрћу уништио смрт, на велику Суботу је био у аду и раздро је окове смрти и Његова смрт је била смрт смрти. И на Васкрсење Његово у дан недјељни дођоше жене Мироноснице. Ми мушкарци смо се били разбјежали као и код крста, гдје је остао само Јован Богослов, којем је повјерио мајку. Негдје су владику Николаја питали "а гдје је Бог зашто оволики ратови зашто их не спријечи“ а он им је рекао да је Бог „љекар који прописује љекове“.

Као што љекар неком ко је имао инфаркт каже немој да једеш масно, љуто, треба да се крећеш… , а овај ради све супротно и онда се питамо да ли је крив љекар или овај што на неки начин сам себе убија. Тако ми људи гњевом својим не можемо да трпимо браћу, сестре, снаха свекрву, свекрва снаху, не можемо једноставно да истрпимо, и када тај гњев прелије чашу боготрпљења Бог допушта ратове“, бесједио је о. Предраг благосиљајући вјернике да Христово Васкрсење дочекају у миру.