Протекле недјеље, у Друштву црногорско-руског пријатељства "Свети Георгије“ из Никшића, одржана су, на радост бројних посјетилаца, два веома занимљива предавања на духовне теме.

У понедјељак 6. јуна 2016, предавање на тему "Стопама Светог Јована Владимира“ одржао јепротојереј Јован Пламенац, парох барски.

Предавање је било посвећено хиљадугодишњици мученичке кончине првог српског светитеља, дукљанског кнеза Јована Владимира, чиме се Друштво "Свети Ђорђе“ укључује у низ манифестација, које се, тим поводом, током ове јубиларне године, одржавају у Црној Гори.

"Поред бројних свечаности и предавања, предвиђени су научни скупови и освештање храма Светог Јована Владимира у Бару, а Митрополија црногорско- приморскаје покренула издавање зборника радова "У спомен и славу Светог Јована Владимира“, чија се друга књига, ових дана, очекује из штампе“, казао је, у уводној ријечи, мр Васиљ Јововић, медијатор вечери.

Јововић је напоменуо да је Јован Владимир (крај 10. в. – 1016) био кнез Дукље. Према Барском родослову наслиједио је, још као дјечак, оца Петрислава. Приликом напада на Дукљу, вјероватно 998. године, бугарски цар Самуило га је заробио, затим му је дао руку своје кћери Теодоре – Косаре и вратио га на власт у Дукљу. Бугарски владар Јован Владислав намамио га је у Преспу и на превару убио. Јован Владимир је први српски владар коме је установљен светачки култ, а његово житије, сачувано у изводу у Барском родослову, прво је српско житије. Мошти су му почивале у манастиру Пречисте Крајинске код Скадарског језера, затим у манастиру Шин Ђон код Елбасана у Албанији, а данас се налазе у Саборном храму Албанске православне цркве у Тирани.

Свештеник Јован Пламенац, парох барски, старјешина цркве Свих Светих у Бару, као и цркве Свете Тројице на Румији, велики дио свог научног истраживања, који је представљен бројним чланцима, предавањима, бесједама и монографијом "Свети Јован Владимир: у његовом и нашем времену“, посветио је Светом краљу Јовану Владимиру.

Он је, говорећи пред никшићком публиком, навео да је, заједно са археологом Младеном Загарчанином, обишао подручје у Албанији гдје би се, по њиховим мишљењу, могло налазити брдо Облик, на које се Свети Јован Владимир повукао са војском пред налетом бугарског цара Самуила, како се наводи у Љетопису Попа Дукљанина. Код Варошице Владимир, постоји истоимено брдо Владимир, које Албанци зову „Шума“ (врх) и на врху тог брда открили су остатке тврђаве и цркве, што потврђује претпоставку да би то могло бити брдо Облик из Љетописа Попа Дукљанина.

Како археолошка истраживања не указују на то да је манастир Пречисте Крајинске код Скадарског језерастарији од 14. вијека, а у којем су, по Љетопису Попа Дукљанина, сахрањени Владимир и Косара, поменути археолог Загарчанин сматра да је Владимирова престоница била стари град Свач у непосредној близини.

Протојереј Јован Пламенац је1991. године, тада као новинар,открио мошти Светог Јована Владимира у цркви Свете Марије у Елбасану. Како је испричао, у запуштеној и празној цркви без иконостаса налазио се мали сточић са кивотом Светог Јована Владимира и изблиједјелом иконом Богородице. Мошти је касније пренио албански Архиепископ Анастасије у Тирану у Саборни храм посвећен Благовјестима, гдје се и данас налазе, похрањене испод Часне трпезе. Сваке године 4. јуна, у славу Светог Јована Владимира, одржава се свештени, молитвени ход од Тиране до Елбасана.

Свештеник Пламенац је казао да се у цркви Светог Николе Болничара у Охриду чува рука Светог Јована Владимира, а1993. године, приликом посјете Светој Гори и манастиру Зоографу, монаси су му показали главу Светог Јована Владимира.
Као мјесто убиства Светог краља наводи се да је било у Охриду, или у мјесту Ћафа Сан ( Света Глава), на граничном прелазу између Албаније и Македоније код Охрида. По Љетопису, Владимир је убијен пред вратима цркве Светог Ахилија, коју је подигао цар Самуило на истоименом острву на Преспанском језеру.

У свом предавању о. Јован је говорио о култу Светог Јована Владимира, који има дубоке коријене у нашем народу, а што потврђује и традиционално изношење крста Светог Јована Владимира на Тројичин дан на планину Румију. Руски конзул Иван Јастребов тврди, према ријечима свештеника Пламенца, да је у тај Владимиров крст уграђен дио честице Часног крста Господњег. Првобитно је Литија са крстом Светог Јована Владимира кретала из манастира Пречисте Крајинска, а задњих вјекова иде из села Микулића са друге стране Румије.

Русија – Црна Гора: богослужбени утицај

У оквиру трибине "Свободијада“, коју, у Друштву црногорско-руског пријатељства „Свети Ђорђе“ из Никшића, организује Удружење књижевника Црне Горе, у сриједу 8. јуна 2016, предавање на тему „Русија – Црна Гора: богослужбени утицај“, одржао је протојереј Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки.

Добродошлицу, у име Друштва „Свети Ђорђе“ и Удружења књижевника Црне Горе, сабранима је пожељела Милица Бакрач. Наводећи основне биографске податке свештеника Слободана Јокића, она је казала да је недавно магистрирао на Богословском факултету „Светог Василија Острошког“ у Фочи и одбранио мастер рад из предмета Историја и теологија литургијских коментара, са називом теме "Светотајински и литургијски живот Православне Цркве у Црној Гори у периоду 18. и 19. вијека“.

Свештеник Слободан Јокић је, у свом предавању, указао на велику везаност Црне Горе за Русију,која се огледа како у црквеном, тако и у политичко-националном смислу и једна је од главних особинаЦрне Горе у периоду од 18 до 20. вијека. Тај утицај је разумљив због свих црквених и националних историјских прилика.

"Сви црногорски митрополити су били дубоко везани за Русију. Ова везаност ће почети од Владике Данила и успостављања званичних односа Црне Горе и Русије 1711. године. И његов наследник Митрополит Сава био је искрено одан Русији„по вјери и завјету свог стрица“ Данила, а Митрополит Василије је ишао још даље и у Русији видио главно и једино уточиште. Митрополит Василије је тамо и умро, сахрањен је у Петрограду у Александро-невској лаври, поред српског Патријарха Василија Јовановића Бркића и Саве Владиславића."

"Послије укидања Пећке Патријаршије 1766. Митрополит Сава је прво писмо писао Митрополиту московском Платону и тражио помоћ, молећи га да "заступа нас код Порте, што Греки не би мијешали се у србски национ“. Од почетаку успостављања руско-црногорских односа 1711. Руска Православна Црква, свакако, је имала посебну улогу. Та улога ће престављати једну нову духовну оријентацију која ће доминирати у наредна два вијека и која ће формирати црквену свијест, као и црквену свијест уопште код Срба. Осамнаести вијек са својим утицајима просвећености, барока, рационализма, пијетизма имао је несумњиво пресудног утицаја на тадашње и касније српско богословље, као и на све друге области народног и културног духовног живота“, нагласио је о. Слободан.

Он је казао да је улога и утицај Русије имала двије стране: прва је била материјална, изражена у редовним новчаним и другим субвенцијама Црногорско-приморској митрополији од стране Светог Синода Руске Цркве. Цркве и манастири по Црној Гори обнављани су и опремани новцем који је стизао из Русије.

"Цетињски манастир је живио од помоћи које је руски цар Петар Први давао још од времена Митрополита Данила. Приликом посјете Русији 1743-1744. владика Сава је добио указ од царице Јелисавете да се исплате све заостале субвенције Цетињском манастиру. Истим указом царица је одлучила да се за „награду тамошњем народу и за обнову цркава и манастира“ изда из касе Светог Синода још три хиљаде рубаља."

"Друга страна утицаја је духовна. Она је прије свега произлазила из заштитничке улоге Руске Цркве према Цркви у Црној Гори. Треба нагласити да су од Петра II Петровића Његоша до обнове Српске патријаршије 1920. Црногорски митрополити били хиротонисани у Русији. Његош је био први хиротонисан 1833. у Петрограду, послије њега Никанор 1858, а у Русији су хиротонисани Митрополити Иларион, Висарион и Митрофан Бан“, рекао је протојереј Слободан Јокић.

Највећи утицај, према његовим ријечима, долази ће преко књига и богослужбених предмета кроз које полако продиру утицаји руске побожности, богословља, литургијске праксе као и осталих дјелова црквеног живота, који се ничим неће прекидати већ ће се временом повећавати.