Пјесничко вече академика Матије Бећковића, на задовољство бројних поклоника његове писане и усмене ријечи, организовали су Црквена општина Никшић, издавач Јумедиа монт и Удружење књижевника Црне Горе у чије име се обратила пјесникиња Милица Бакрач, уредник трибине „Свободијада“.

Она је ријечима добродошлице поздравила Његово Преосвештенство Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, захваливши Црквеној општини Никшић и издавачу Матијиних сабраних дјела, који су помогли организовање ове пјесничке вечери, која је за УКЦГ од великог значаја.

„Словослагачи су сигурно били срећни док су слагали све Матијине стихове који стадоше у ових дванаест изабраних и нових књига. И ми смо срећан народ јер ћемо вечерас уживати у њима. Пјесма над пјесмама Матије Бећковића славила је језик српски када би крочио у било који град или мјесто, од Вељег Дубоког до Колашина, од Колашина до Ваљева, од Ваљева до Требиња и Никшића, од Свете Горе до Јерусалима. Да ли је пјесник вечерас у град Никшић стигао преко Лијешња или Мртвице, он ће нам сам одговорити. Добро је што је дошао баш око Петровдана. Због њега смо ,,свезали и пашчад и камење“, и то ,,минут уочи ћерања", јер се брзо дознало да је изашла не једна, него читав комплет књига, а ,,они знају“ којих. Добро је што је Матија дошао, опет је донио ,,хлеба и језика“, казала је Милица Бакрач.

О сабраним дјелима Матије Бећковића говорио је Радомир Уљаревић, издавач, који је оцијенио да Матијинa Сабрана дјела представљају највећи домет српскога језика у посљедњих четврт вијека, сами врх онога што су могле да изњедре различите комбинације, пермутације и варијације ријечи српскога језика, не само у слободном већ и у римованом стиху, и у епском десетерцу“.

„Понајвише је читаоце обрадовала дванаеста, сасвим нова Бећковићева књига „Оли ми га дат“. Та књига доноси до сада невиђен језички ватромет. Та књига као да представља реализовано пророштво претходне књиге – ”Кад будем још млађи”. Јер читаоци ће се срести са још ”млађим”, или новим, у ријечи новорођеним Бећковићем, који нас овога пута у дијалошкој форми уводи у нове каламбуре језика. Та књига је нека врста наоко бесмислене полемике, ”состав паклене неслоге”, полемике његошевскога духа, која региструје ко је све у рату и с ким“, рекао је Уљаревић.

Бећковић је, додао је Уљаревић, Сабраним дјелима заокружио велику драму изводећи на позорницу и епске јунаке, и оне савремене, утврдивши мјесто које је сваки пут резервисано само за једнога, за Његоша.

„Издавач који је радио на овом пројекту има осјећање да је силазио у рудник драгоцјености како би помогао код сортирања богатства које је извађено, без трунке отпада. А аутор је у том руднику од рођења до дања дањега, у руднику језика, у најдубљим слојевима гдје треба имати очи за мрак, у тим непојамним дубинама у којима се и одвијају процеси о којима свједоче ове књиге.

Бећковић је у језику пронашао изражајне могућности за које се вјеровало да су немогуће, он није направио само у српском десетерцу такве промјене, направио је помаке у сваком метру, и тиме нанио тешке невоље тумачима његове поезије.
Готово све странице свог дјела посветио је Црној Гори, и Старој Херцеговини, било да је о том митском простору, омеђеном Међом Вука Манитога, говорио као о Нојевој арки, или о манастиру у коме све подсјећа на светињу од које је постало, од имена до језика у коме је и сачувано. А то сјећање сачувано је у језику који је и сам сачуван умногоме захваљујући и Бећковићу“, поручио је Радомир Уљаревић.

Пјесничко дружење са публиком, сабраном на платоу испред Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, академик Бећковић почео је стиховима пјесме „Распра пред никшићким манастиром“. Потом су на ред дошле пјесме: „Лелек мене“, „Чоек“, „Судбина Крста Машанова“, „Богојављење“, „Прича о Светом Сави“, „Косово поље“, „Лазар“, „Мајка“, „Амфилохије“, „Чуо сам да је изашла књига“, „Хлеба и језика“, „Ниси ти више мали“, „Огледало“, „Бодеж“, „Очинство“, „Кад дођеш у било који град“.

Бећковић је, овом приликом, по први пут, говорио своју нову пјесму „Хаџи Радован Бећировић“ и стихове из најновије књиге: „Учини ми љубав“ и „Господе помилуј“. Вече је привео крају пјесмом посвећеној Вери Павладољској, пјесниковој музи коју је волио и о којој је пјевао цијелог живота.
„Ову пјесму сам пре 57 година почео овде у Никшићу када сам дошао из Ваљева и кад сам теретним камионом кренуо ка Лукавици и оном руднику који се звао Куцко брдо“, напоменуо је Бећковић.

Он је, захваљујући организаторима на позиву да гостује у Никшићу, казао да је своје стихове говорио на многим мјестима, а ово мјесто за њега је најљепше.
„Хвала организаторима ове вечери и хвала Владици Јоаникију који је први ово место дао песницима и поезији. Имате славног Епископа будимљанско-никшићког, имате ово јединствено место, нека то буде сад рођендан једног храма испред храма који ће бити посвећен поезији и другим песницима“, закључио је на крају своје пјесничке вечери академик Матија Бећковић.