Земни остаци уваженог професора Слободана Ристовог Бошковића, који је био поштован и вољен од бројних генерација никшићке Гимназије, колега професора, интелектуалаца, суграђана и свих који држе до слободне мисли, става, културе и традиције, сахрањени су, у суботу 1. јануара 2022. у Страшевини код Никшића.
Професор Слободан Бошковић је рођен у Богетићима, недалеко од Никшића. Завршио је Филолошки факултет у Београду, група Општа књижевност са теоријом књижевности. Осим што је био професор у Никшићу, чије је знање, ауторитет и умијеће да широку и богату ерудицију пренесе на своје ученике било цијењено, бавио се и књижевном дјелатношћу. Објавио је романе: „Помрачење“, „Сазвежђе мува“, „Обдукција“ и „Грба“, а аутор је и већег броја приповјетки. За рад у просвети добио је награду „Октоих“, за књижевност „Миодраг Булатовић“, а неке књижевне награде је одбио да прими.
Од професора Бошковића, у име некадашњих његових ученика, пред Градском капелом у Никшићу, опростио се Радинко Крулановић, који је, заједно са још неколико својих колега, 2018. године, организовао и учествовао у представљању Бошковићеве књиге „Грба“, у Никшићу, у знак признања и великог дуга који су, као његови ученици, осјећали и носили у себи.
„Све је, мој професоре, живот. Разумјећете ме, иако мјеста за разум нема, или га има врло мало, трунчица, трунак за који смо се хватали као за пјену. Јер, од Вас смо тражили спас, жељели да га чујемо, видимо, осјетимо. Нијесмо ми ни знали шта смо хтјели, али смо очекивали да нам Ви кажете, шта смо то хтјели. Очекивали смо и Ваш глас нам је уливао вјеру, наду, љубав, уливао тајанствену сферу чудесног и надземног за којим човјек тежи“.
„А ви сте све знали. Мада су и Вас мучила питања, страшна питања и човјек „бачен под облачну сферу“ да у гробу пронађе кључеве. Ево, данас, професоре, одговора, или сте на прагу одговора за којим сте вјечито трагали, али трагали господствено и били несебични да и нас, Ваше ученике, храните одговорима, пјевајући нам личносно, безмало херувимски, бошковићевски. Иако све нијесмо разумјели, слушали смо. Што смо више слушали жеднији смо били. Гладнији истине, тајне, слободе о којој сте пјевали. Слободом Слободане - ријечју, животом, сликом, стасом, горостасом, приповједачким даром и судбином главног јунака који се даје животом, цијелим животом, бићем, надбићем које хоће да дохвати Сунце и прометејски украде ватру да би човјека огријао, не ватром колико свјетлошћу“, рекао је Крулановић.
Потом је, на мјесном гробљу, у Страшевини, опијепо новопрестављеном слузи Божјем Слободану Бошковићу служио протојереј Василије Брборић. Члановима породице, родбини и пријатељима, сабраним у молитвеном испраћају уваженог никшићког професора, ријечима утјехе обратио се свештеник Брборић. Он је казао да је професор Бошковић био велики и истински човјек у граду Никшићу, јер је данас, оцијенио је он, тешко међу људима срести правог човјека.
„Данас испраћамо Слободана, његово име каже да је био слободан не само ријечју, него је био унутра слободан, јер је био са Богом. Сваки човјек који је са Богом и са правдом Божјом, он је слободан. Кажу да је његов чувени отац 1933. године, на Богетићима, дочекивао краља Александра, дакле, то је чувена и угледна породица. И он је говорио, покој му души, био је вазда за Митрополита Амфилохија, значи да је био за Цркву Божју, Цркву Христову. Поштовао је Српску Цркву православну и то је исповједање вјере, поготово у овим тешким временима“.
„То много значи за његову душу. Човјек није створен да живи нити 20, нити 50, нити сто година, ми смо створени за Царство Божје и за живот вјечни. За то је човјек назначен и тако је Слободан вјеровао. Сад се радује његова душа што ће бити са својим прецима, и са Митрополитом и осталима. То је оно што је најважније, за шта се човјек имао родити. То нека буде утјеха породици. Покој му души, Царство небеско, а вама свима нека буде на здравље и на спасење“, навео је отац Василије.
Од цијењеног професора опростио се Васко Вујичић, који је, такође, имао част и привилегију да му професор Бошковић буде разредни старјешина. Вујичић је казао да су сви ђаци, којима је предавао Слободан Бошковић, његова породица, и то ужа, па ће с тога уважени никшићки професор бити сахрањен, уз породичну, и са тугом његових ђака.
„Данас се опраштамо, а ја ћу рећи не опраштамо од Вас, јер пјесници не умиру, а Ви сте пјесник и књижевник, чија дјела ће остати вјековима неуништива, а ми Ваши ђаци ћемо Вас чувати у сјећањима и срцима као најсвјетлију лучу, а све са ђачком тугом и љубављу“.
„Слобо је потомак, изданак по чојству и јунаштву једне од најчувенијих црногорских породица чији су преци стајали на бранику отаџбине, српске Спарте, Црне Горе, па је тако његов отац Ристо изнио свој мученички вијенац и крст преко Лијевча поља до вјечности са вођом трећег српског устанка попом Радојицом Перишићем и још безброј хероја отаџбинске војске. Његовој породици, супрузи Бранки, ћеркама Ани и Марији, његовим унукама, синовцима, синовицама и осталој родбини нека је част и понос што су га таквог имали“, закључио је Вујичић.
Професор Слободан Бошковић се упокојио 31. децембра у 89. години живота.
Вјечнаја памјат и Царство му небеско.
