У недјељу, 10. Јануара 2016, Литургију у цркви Светих Апостола Петра и Павла је служио протојереј Дарко Пејић.

У пригодној бесједи о. Дарко објаснио вјерницима зашто се Бог оваплотио се и дошао на земљу, да донесе своје Божанске дарове истину, правду, љубав, оно без чега човјек не може да живи, или ако живи изгуби свој човјечански и свој Божански лик, претвори се у неко чудно створење, и често је гори и тамнији од самога ђавола.

"Божанска природа је таква да све што додирне освети, да му Божански мир, Божанску свјетлости, хармонију, ред и поредак, док опет ђаво и слуге његове и сваки човјек који пође за њим ради обрнуто. Све што додирне руши, мирис претвара у смрад, добро у зло, ђаво има непрестану потребу и жељу да руши, прља, погани. Због тога се Господ оваплотио, да смрадно прљаво и нечисто поново учини чистим. А одакле се почиње на земљи, од круне творевине– од човјека. Због тога је Бог и узео човјечанско тијело да би то сметлиште и скуп смрада и нечистоте поново омио очистио и убијелио и поново учинио да засија Божански лик у срцу у мислима у уму, у дјелима човјековим, да човјек поново живи, дише и оживи васкрсне Богом, а онда када човјек стане на Божански пут и крене њима онда му то добро ту радост и чистоту преноси и на природу. Такви смо људи па видимо најбоље и природи око нас колико се природа буни и ропће и устаје против човјека, колико је човјек нечист све се то осликава у природи. Често се дешава да дођете код човјека мирног и тихог и видите да је све складно почев од дјеце, имања, и како је све благословено и не знате шта вам се више свиђа, али то је увијек мир и начин којим управља и руководи домаћин. Нема немира и ничега рушилачког, него је све у хармонији. Зато је Христос дошао и оваплотио се да таквога човјека оваплоти, без обзира да ли на нас дођу болести, тешкоће или смрт, не смијемо да изгубимо тај дар Божји и жељу за Божјом Љубављу, истином и правдом. То је смисао нашега живота, да истрајемо и да останемо на том путу и онда ћемо као Хришћани ту свјетлост предату од самога Христа Спаситеља пренијети и на друге људе и друге народе. И зато је хришћанин позван да буде свјетлост свијету, да одакле год човјек погледа на њега види свјетлост која сија и привлачи другог, и да онда заједно наставе путем својим, а заједно је путовати лакше. Јер пут какав год да је увијек има препрека и странпутица и када су двојица настојаће да се пређу и прескоче препреке и да заједно стигну до циља и што је најважније да ће на том путу стећи пријатеља и брата“, бесједио је о. Дарко.