Поводом обиљежавања великог јубилеја наше историје – стогодишњица Мојковачке битке (1916-2016), на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, у суботу 9. јануара 2016, у Центру за културу у Мојковцу одржана је, у организацији Епархије будимљанско-никшићке и Српског националног савјета Црне Горе, свечана Академија.
Сала мојковачког Центра за културу била је испуњена великим бројем грађана који су, не само Мојковца, већ и из цијеле Црне Горе, дошли да, у радости Божићних празника, присуствују обиљежавању стогодишњице Мојковачке битке и на тај начин одају почаст знаменитим јунацима славног боја на Мојковцу.
Поздравном ријечју сабранима се обратио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Владика је казао да, у сагледавању значаја и непролазне вриједности Мојковачке битке, неопходно је нагласити да се "братски и недјељиви народ Србије и Црне Горе херојски и једнодушно супроставио надмоћној војсци Аустроугарске монархије и њених савезника“, које је Преосвећени Епископ, назвао крсташима и крстоломима 20. вијека, претечама Хитлера и НАТО агресије.
У низу тих славних битака и заједничког отпора против "три царевине“ Мојковачка битка, нагласио је Његово Преосвештенство, заузима посебну пажњу.
"Јунаштво мојковачких витезова на чијем челу је био прослављени војсковођа Сердар Јанко Вукотић представља круну и достојни завршетак ратне епопеје Црне Горе из доба Петровића, друге српске државе. Истовремено то јунаштво равно је косовском и по смислу и по завјештању, па због тога Мојковачку битку доживљавамо као наставак Косовске. Важни догађаји, и када их вјекови дијеле, блиски су по томе што отварају и обогаћују ризнице памћења, и потврђују завјете које чувају покољења.Отуд пјесма и потресна порука Мојковачких јунака: “Ми смо пали, прошлост крунишући”, казао је Владика Јоаникије, додајући да на Мојковцу, за разлику од Косова, није било издаје, осим ријечи опомене, које је Јевто Ружић изрекао пред одсудни јуриш и заузеће Бојне њиве .
"Нажалост издаја Мојковца дошла је десетак дана послије битке. Неславна наредба од тадашње Владе Црне Горе да црногорска војска положи оружје пред непријатељем, од стране прекаљених ратника од Грахова до Чакора, схваћена је као издаја, и одмах је проузроковала раздор и расколе у народу, који, на нашу несрећу, трају до дана данашњег.Мојковачка, као и Косовска драма, још није завршена. Још траје борба за част и образ Црне Горе, која се не мири са Владином издајом Јанка и Мојковца, Косова и Русије“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.
Бесједу је одржао академик Матија Бећковић.
Он је казао да су и Христос и Мојковац рођени на Божић, зато Божића, истакао је пјесник, нема без Мојковца, ни Мојковца без Божића.
"Славимо две хиљаде шеснаести рођендан Исуса Христа и стогодишњицу Мојковачке битке, а не бисмо погрешили ни ако би рекли да су Христос и Мојковац врсници, ни кад бисмо додали да је Мојковачка битка почела стотинама година раније, ни да је настављена стотину година касније и води се до данашњег дана у рату и миру“.
"Мојковачка битка је део Косовског боја, који траје и трајаће до последњег времена. Као што се за Косовску битку до краја неће знати да ли смо је добили или изгубили, тако се ни за Мојковачку још не зна јесмо ли поражени или победници, да ли је била велика или мала. То зависи од свих нас. У тој бици смењују се противници и одмењују империје само српски народ остаје онај један те исти и једини. Ко није стигао да погине на Мојковцу чекао је Карађорђеву буну, ко није погинуо на Мишару и Чегру гинуо је на Церу и Сувобору, а ко је остао жив хитао је ка Мојковцу“, рекао је Бећковић, додајући да су на Мојковцу погинули последњи од соја који се не шће у ланце везати.
"Речи Данила бањског косовског савременика „умримо да вечно живи будемо“ добиле су свог наследника у речима песника и учесника Мојковачке битке. Као и на Косову и на Мојковцу су се појавили Милош и Јанко само што се овај пут Милош презивао Меденица, а Јанко Вукотић. Онај Јанко што је закаснио на Видовдан 1389. стигао је у прави час на Мојковац на Божић 1916. године, али су и овог и оног питали што га брани кад га не одбрани. Лаб и Ситницу заменили су Тара и Лепенац, а Бојна њива Газиместан. Мојковачки ратник био је Косовац, а Мојковац мостовац и ослонац српске војске, која је преко Албаније одступала ка небу“, казао је Бећковић.
Бећковић је подсјетио на ријечи којима је унук Гавра Раденовића описао сердара Јанка Вукотићаназвавши га последњим витезом класичне Црне Горе и ратником који је окренуо најљепшу страницу црногорске ратне историје.
"У истом роману у којем су ове речи командир народне војске изговара и ове: Србин сам Црногорац. Србин сам јер сам Црногорац, не велим да другдје и друкчијих Срба нема, зло нас је расуло на све стране, ама ја сам такав. Нијесам Црногорац што сам Србин, него сам Србин што сам Црногорац. Ми Црногорци, ми смо со српства. Није овде српству сва снага, али јесте душа. Можеш ме убити, сасјећи, смрвити и у прах стуцати, али што је српско то остаје док и трунке има, и мисао моја српска траје док и један дамар куца. Има друкчијих Срба. Ми смо они од Косова што свећају и пјевају несреће српске. Затри Косово у памети и у души српској па нас нема, Срба нема“, казао је академик Матија Бећковић.
Бећковић је оцијенио да на Косову и Мојковцу нијесу брањени само Косово, нити само Мојковац. Мојковачка битка је, по његовим ријечима, ванвремена битка за ванвремене вредности, то је битка за нешто важније од сваке земље и судбоносније од једне битке.
"Што се збратило на Косову, пре седам векова, није се никад разбратило већ се понављало више пута, а пре једног века очитовало на Мојковцу.Није било ни први, ни последњи пут да се на српски народ пуца са свих страна и из свих оружја. Убијани смо без списка, бомбардовани редом и то по правилу на највеће православне празнике: на Видовдан, на Божић, на Васкрс, на Светог Илију, на Велики петак и Огњену Марију."
"И Косово и Мојковац су више у надлежности поезије, него историје. На Косову су се појавили изгинули јунаци за које историја не зна, али поезија зна, и како су се звали и одакле су били и како су изгледали и како су се облачили и где су и како погинули. На Мојковцу су се сјатили они стварни, које сви знамо и познајемо, и њих и њихове потомке. Па ипак, највећи косовски јунак је највећи српски песник Петар II Петровић Ловћенски Тајновидац“, бесједио је Бећковић.
Он је додао да је исход Мојковачке, као исход и Косовске битке, био унапријед познат, а ниједна до данас није завршена, нити ће икада бити изгубљена.
У тој јуначкој бици, „за образ отаџбине, за њену част више, него за корист“, пружен је безуслован отпор, па, ипак, земља је поробљена, али није ни побјеђена, ни осрамоћена“.
"Ловћен и Цетиње, симболи историје и отпора пали су готово без боја. Срушена је капела на Ловћену а Митрополиту Митрофану Бану наређено је да тело Владичино уклони с Ловћена и то ноћу. Митрополит је одговорио да су нам непријатељи одузели оружје, али да на Ловћену има доста камења па ћемо камењем бранити Владику. Окупаторске новине које су излазиле у Београду су писале: Ни пробијање руског фронта, ни пад руске тврђаве, ни потпуно уништење владавине Петра Карађорђевића није нас тако задовољило као пад Ловћена“.
"Беч је тражио безусловну капитулацију и предају свих српских трупа које су прелазиле Црну Гору. Влада је прихватила све захтеве осим последњег. Србија и Црна Гора су нераздвојиви. Ропство и Црна Гора су неспојиви“, истакао је Матија Бећковић, оцјењујући:
"Данас се чини да смо угроженији изнутра него споља. Постоји спољашње и унутрашње Косово. И спошљашњи и унутрашњи Мојковац. На оном спољашњем Косову основана је прва НАТО држава коју је признао Монтенегро, а никад неће Црна Гора. Оно унутрашње је остало "Онам, онамо“ и свуда је где има Срба. Јуда је назван благајник издаје. Тих благајника се данас намножило, а Јудиних 30 сребрњака нарасло је на милионе златника“.
"Али, поред свега, никаквих промена у погледу морала и моралности нема. Мојковачка битка је мала у историји ратова, али у историји братске слоге и љубави, чојства и јунаштва, части и образа, спада у највеће које је водило људско семе, а највећа је и најславнија и најважнија коју је водила Црна Гора. Слава мојковачким јунацима! Слава Теби Христе Боже надо наша!“
У програму свечане Академије учествовали су: хор Свете мати Анастасије из Берана, гуслар Бошко Вујачић, гуслар Бојана Пековић уз пратњу на хармоници Николе Пековића, Александар Јаковљевић, пјесник Благоје Баковић и Милета Пантовић.
На почетку свечаности, пуштени су аудио записи порукe краља Петра Карађорђевића и краља Николе, пред почетак Првог свјетског рата. Поруке, које су аутентичне биљешке тадашње Владе двије земље, јасно говоре о односу Србије и Црне Горе, српства и вјечне заштитнице Русије.
