Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, на празник Светог Амфилохија Иконијског, у петак 6. децембра 2024. године, Свету Архијерејску Литургију у капели, посвећеној овом светитељу у Жупском манастиру.
Саслуживало је свештенство и монаштво Митрополије црногорско-приморске, Епархије рашко-призренске и Епархије будимљанско-никшићке уз молитвено учешће вјерног народа и сестринства Жупског манстира.
Након читања светог Јеванђеља бесједом се обратио архимандрит Макарије, игуман манастира Савина.
„Чувши ријеч Христову трудимо се свим својим срцем, свим својим бићем да је испуњавамо и Христос, чули смо у светом Јерванђељу, каже да је потребно да бдимо. Не говори Господ да би нас уплашио, иако мало изгледају страшне ријечи да ће изненада доћи Он, али изненада ће доћи само за оне који не бдију, не пазе на своје унутарње биће и Господ нам ништа не даје, никакав задатак да ми чинимо оно што је немогуће чинити, дакле, све што чинимо и што нам Господ даје да чинимо, чинимо из љубави, Он нам то говори, из велике љубави, знајући како смо ми бића створена као тијело и крв од праха земаљског у коме се налази душа жива. Да бисмо разумијели ове јавенђелске ријечи шта то значи да треба да бдимо сјетићемо се великих отаца Цркве који кажу да човјек који се бори са страстима, а ту ћемо навести Светог Јована Лествичника који каже да онај који се бори са страшћу блуда, он каже: Онај који се бори молитвом против ове страсти је као да се бори са лавом“, рекао је о. Макарије.
Додао је да онај који има искуства у духовној борби видјеће да то, заиста, изгледа тако, да поред све пажње и свих покушаја да се избори са својим страстима, видјеће да је то као борба као са лавовима великим и јаким.
„Онај који у том другом духовном нивоу успије да пређе у нови духовни нови, ниво да се бори са овим духом блуда, како каже Јован Лествичник, против разлозима он је већ натјерао свог противника у бјекство. Ово неће бити јасно онима који не воде духовни живот, дакле, оно што је важно да схватимо, свако од нас ко је крштен у име Оца, Сина и Светог Духа, добио је благодат крштења, доноси нам једну силу да можемо да се боримо са најтананијим помислима које нам убацује непријатељ нашег спасења, а то је ђаво. Некрштена душа нема ту силу, то је учење Светих Отаца и то је истинито, дакле, ми као крштени имамо силу да се боримо са помислима. И шта кажу Свети Оци, ово је повезано са овим што смо започели причу о борби са духом блуда, које је повезано са пажњом, којом нас Христос позива да бдимо. Оци кажу да онај који пази на себе има и силу у самом крштењу, кад се крстимо добијамо силу да можемо да одбацујемо мисли, да се боримо против предлога који нам се даје или да га прихватимо“.
„Ако тај предлог није у сагласности са Светим Јеванђељем, са животом у Христу, са заједницом у Христу, ми смо дужни да учинимо напор воље да одагнамо ту помисао и да призовемо у помоћ силу Божју да нам помогне да се ослободимо те мисли. То је ток како мисао иде и како се наша борба одвија, ако пустимо мисао да прође и сагласимо се са њом, почнемо да је разматрамо, па прихватимо и примимо је у своје унутарње биће, односно у своје срце, онда већ после тога наступа гријех. За то је потребно, да би се човјек вратио назад потребно је покајање веће или мање, у зависности од тога колико је човјек упао дубоко у гријех. Дакле, оно што имамо уз силу је да тај предлог, који ће како га пропустимо кроз себе постати гријех, имамо силу дату од Бога кроз само крштење да зауставимо и зато сви Свети Оци кажу да се борба одвија у уму. Умна борба је најважнија. Ако побједимо у умној борби, побиједићемо у свим осталим борбама, које се јављају у нашем тијелу, у нашем унутарњем бићу“, казао је архимандрит савински.
Поставио је питање како се у тој борби побјеђуje.
„Можемо ли, имамо ли силе за то да ми побједимо? Немамо ми силе то, сила наша јесте Господ Исус Христос, у Његово име смо се крстили, Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Ми смо се обукли у Христа, ту благодат морамо да чувамо, дужни смо да је чувамо зато је важно да као православни хришћани знамо како да се боримо, да не будемо наивни да изгубимо своје спасење само зато што не знамо или не желимо да се боримо. Најгоре је незнање, кад не знамо то је најгоре. Онда кад знамо, кад научимо и кад видимо, кад чујемо, пробамо онда ћемо се борити на један други начин, други проблем ће се јавити лењости, како себе да натјерамо да одагнамо ту прву помисао. Обратимо пажњу на то, морамо да будемо довитљиви у борби против умних сила. Видите како Бог дејствује нама, и како Бог дејствује овом свијету, дакле, ако ми ту прву помисао кад се појавила као предлог не одбацимо одмах, како кажу Свети Оци са гневом, односно мржњом према тој страсти, ако је на одбацимо него је узмемо у разматрање, онда ћемо полако почети да губимо благодат Божју“.
„Што се више саглашавамо са мишљу, Бог повлачи своју благодат и губимо силу да можемо да се одупремо, међутим, оно што је важно да се ми извјежбамо као православни хришћани, као монаси, монаштво је само ново крштење, ништа више од тога; дакле, оно што ми треба да вјежбамо у себи јесте да прво познамо и знамо да имамо силу да одагнамо прву мисао и да сав свој гнијев унутарњи усмјеримо на одагнање те мисли као залог вјерности Христу. Ми смо се вјенчали за Христа, ми смо у тајанственом браку са Христом. Наш одлазак и да кажем блуд, како је Лествичник кад смо почели да причамо, са том мишљу изазива невјерство у том браку са Христом и нарушавамо љубав Христову. То је оно што је трагично за нас, болно за Христа, за нас трагично. Не можемо ми наудити Богу, али Бог је љубав, Он пати за нама, хоће да се ми сјединимо са Њим, да уђемо у вјечни живот, добијемо насладу Царства небеског, вјечног живота, обећава нам све то, али од нас зависи хоћемо ли или нећемо“, поучавао је игуман манастира Савина.
По одслуженој Литургији, бесједио је Преосвећени Епископ Методије, честитајући празник Светог Амфилохија Иконијског и славу капеле Жупског манастира.
„Срећна слава овог храма, црквице, а нема мале црквице, него су све цркве и храмови велики, посвећен Светом Амфилохију Иконијском и сваки пут кад почињемо и кад завршавамо своју молитву и дан говоримо: Слава Теби Христе Боже, надо наша, слава Теби. То су ријечи које су изговарали сви они људи којих се данас присјећамо и које прослављамо од Светог Амфилохија Иконијског до Светог Амфилохија Цетињског и Лазара Острошког. Вјера која је горјела у њиховим срцима распирила је огањ по цијелом простору, огањ вјере и љубави према Богу по цијелом простору куда су се ти свети Божји људи кретали. Као кад се пали свијећа коју смо на почетку Литургије славска палили, па док она не прокапа својим сузама она се и не запали , тако исто и душа људска кад је се такне благодат Божја док сузе не крену, док се срце не растопи и док се вјера не распламса, не гори људска душа као жижак и као пламен оним чистим, свијетлим, сјајним, благодатним божанским пламеном каквим би требала да гори и какву Господ прижељкује сваком човјеку и свакој души људској која уђе у овај свијет“.
„Та огњена вјера је добила своју манифестацију и у овом сабору данас, овдје и у овој слави ове свете обитељи и показала да вјера као знање невидљивих ствари, пошто је наука знање опитних, оних које могу да се у чулима детектују и осјете, тако је вјера знање са дубљим осјећањима срца које се открива и детектује људском бићу и које само Бог може дати. Прво се Он нама јавио, па смо ми онда кренули за Њим. Тако је и у историји људског рода, тако је у историји сваког појединца, свих нас који смо се овдје окупили. Прво нас се коснула благодат Божја, а онда кад су сузе прокапале онда идемо смјерно и кротко са вјером и истрајно за том благодаћу и тим свијетлим ликом Христовим. Хвала Богу што је Сина свог послао да узме не себе гријехе свијета и да спаси цјелокупни род људски, што нас воли, чека и ишчекује и призива, што нас крили и чува, што нам шаље свете своје угоднике да нас поучавају, уче, коре, исправљају на путу спасења и оне којих се ми данас сјећамо“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Владика је захвалио Господу за све знано и незнано, видљиво и невидљиво што је учинио за људски род од кад је човјека привео из небића у биће.
„И кад смо отпадали, стално и опет нас је подизао док нас, као што каже молитва литургијска, није узвео на небо и даровао нам Царство своје будуће. Њему нека је слава и хвала за све, за сву ону љубав коју је показао за све своје угоднике и учитеље наше и све оно што су они чинили и што Господ и даље чини и што ће чинити за наше спасење. Наше је само да имамо отворено срце, искрену вјеру, истрајну, скромну и смирену и пламену љубав према Њему“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Методије.
