У осму недељу по Духовима, на празник Светог пророка Језекиља, 3. августа 2025. године, света Литургија је служена у Саборном храму Светог Василија Острошког, у Никшићу. 

Литургијом је налачствовао протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, уз саслужење протојереја др Николе Маројевића и ђакона Душана Перића и уз молитвено учешће вјерног народа.

Ријечју пастирске бесједе сабранима се обратио началствујући о. Слободан, указавши на ријечи Господње из прочитаног светог Јеванђеља: Не брините се, када су му дошли ученици, бојећи се да ће остати гладни и они, и народ који се окупио да Га слуша.

„Он једноставно, мирно, тихо само каже: Не брините се. Мислим да је то најљепши позив за овај данашњи наш свијет, који само жури, тражи још и још и увијек му нешто недостаје. Свега му је мало и онда тражимо и преко тога, а шта Господ од нас тражи? Тражи од нас да се не бринемо, него да благодаримо за оно што имамо. Стално смо у некој мисли да нам нешто не промакне, нека информација, нека вијест, да нам не промакне нешто да купимо на некој акцији или попусту или нечему. Стално смо у некој брзини, муци унутрашњој, а не мислимо да можемо, можда, и без тога, можда да не бринемо данас баш за то, него да се побринемо мало за душу своју“.

„А кад се побринемо за душу своју, побринемо се и за ближњег свога. Живот нам прође у тој трци, а у ствари не осјетисмо живот, прође поред нас, његову пуноћу, љепоту, онда кад не успијемо нешто од тога падамо у очајање, у безнађе као што су ученици били забринути, скоро пали у безнађе, рекли: Господе, оволики народ, да га пустимо нек иде да се снађе, да узму да једу у оближњим селима, дуго су за тобом ишли. Али, Господ не оставља никога ко иде за Њим и ко има вјеру у Њега, ко има повјерење у Њега да ће бити све у реду, који не брине“, казао је свештеник Јокић.

Подсјетио је на реченицу из Старог завјета, истинита и веома примјењљива на данашњи наш живот и свијет, а коју смо, сматра о. Слободан, заборавили у нашој брзини и трци, у нашој халапљивости и нашем тражењу још. 

„Кад паднемо у очајање да нешто нијесмо стигли треба да кажемо, себи прије свега, Господ ће се постарати. Постараће се Господ да нам не фали ничега онога што нам треба за живот и физички, и духовни, да се много требамо бринути, наравно, али не требамо бринути преко мјере. Не требамо бити халапљиви и не требамо бити грамзиви, јер онда падамо у очајања, у депресије. Како нешто се десило, а ми нисмо дио тога. Кад станемо и размислимо кажемо себи: Господ ће се постарати. Стани, човјече, куда ово идеш и журиш? Господ ће се постарати да буде све у реду. Можда и то што тражиш није теби битно и потребно за спасење. Можда што ти то мислиш да ће теби користити, у ствари ће ти бити на штету, па ти зато Господ некад и не да и не услиши молитву, а онда кад прође неко вријеме схватимо да то и није требало и боље што се није десило, јер се Господ постарао да то тако буде“.

„Видите да нико није остао незбринут и гладан, и ова наша служба, и овај наш сабор овдје сваке недјеље и празника је управо слика и ове приче, и овог мјеста из данашњег Јеванђеља. Гдје је год ко узео хљеб и благословио и преломио и раздијелио, шта је то друго него Свето причешће и света Литургија, када од мало хљеба се многи наситимо. И то је храна вјечности, лијек бесмртности, како каже Свети Игњатије. И за њу треба да се припремимо постом и молитвом, и трудом и да се измиримо са ближњима својима и да не мислимо зло ближњему своме. Да се трудимо и да живимо у нади да ће се Господ постарати, да ће бити све у реду и да ћемо бити Божји“.

„Има још једна реченица и каже: Преоста, нијесу све потрошили иако су мислили да ће им бити мало, него је преостало да дијеле и дају другима. Зато нам Господ даје у изобиљу кад изађемо из овог храма да ми будемо храна, свједоци, пастири овоме свијету који овако жури и који тражи још, и још и још. Да ми будемо та храна и тај глас овоме свијету који ће рећи: Стани, човјече, Господ ће се постарати, даће ти нову шансу, нову прилику. Много је живота пред нама само ако хоћемо, само ако се смиримо, и прихватимо и заблагодаримо за оно што сад и овог трена имамо. Ако размислимо видимо да имамо много и више него што нам треба, е то треба да дамо као што данас, овдје, нећемо потрошити ову храну и ову ријеч и ово сабрање, него ће оно бити и треба да буде храна цијелом свијету који не зна за Бога“, навео је протојереј-ставрофор Слободан Јокић.

Додао је да хришћани треба да буду најбољи и најљепши свједоци онога што се дешава овдје, Цркве Божје.

„Црква Божја није нека институција, Црква Божја је ово данас и овдје, народ Божји са својим свештеницима и ђаконим у једној ријечи и молитви и вјери да ће се Господ постарати и да ћемо се заједно причестити и да ћемо заједно се срести опет и на улици препознати једни друге као браћу и сестре. Гдје год да се нађемо, и у вољи и у невољи препознаћеш ближњега свога, јер ћеш знати да си са њим једно, јер једну вјеру имаш, заједно вас Господ храни овом храном бесмртности и вјечности за коју смо призвани, за коју смо створени и којом треба да ходимо, да размишљамо и да судимо себи и овом свијету“, поручио је архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан Јокић.  

Сабрани на Литургији причестили су се Светим Тајнама Тијела и Крви Христове.