У недјељу 17. априла 2016, на празник преподобног Јосифа Химнографа, Литургију у цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу служио је протојереј Дарко Пејић.
У слову поуке послије причешћа о. Дарко се осврнуо на два јеванђеља која су читана.
"Једно у којем Господ опомиње свете апостоле, спрема их и говори им о страдању на које иде. Апостоли су полако ишли за Христом видјећи чуда која је он чинио. Видјећи како је са пет хљебова нахранио хиљаде људи, како је утишао море, буре и вјетар, како је васкрсао мртве. И наравно као његови ученици очекивали су и хтјели дио те славе и части. Међутим, до славе и части до које нас Христос води долази се преко страдања. И Он апостолима говори: "Ево идем горе у Јерусалим и Сина Човјечијег ухватиће, и пљуваће, и шибаће, наругаће се и даће га незнабошцима и убиће га и у трећи дан ће васкрснути. И ево се већ приближило вријеме“, а Апостоли умјесто да састрадавају са њим раде супротно. Као и ми када, док нам се неко жали или покушава да каже своју муку и оно чиме се бори, заокупљени својим мислима и жељама уопште не чујемо другога. То значи да не волимо човјека и да нам није стало до њега. Треба да волимо као што мајка која воли чедо своје и чим се намршти она је већ над њим. Осјећа јер је љубав покреће а тако би требало и човјек да има такво срце и душу ка Богу, а посебно ка ближњем своме."
"Двојица омиљених ученика Христових, браћа Јаков и Јован, синови Заведејеви у тренутку када Он говори о својим страдањима и већ страда, јер осјећа сву тежину која долази, они прилазе и кажу: "Можеш ли да нам учиниш нешто“. А кад их пита шта желе кажу: "Учини да сједнемо један с десне а један с лијеве стране“.
"Они желе славу, али не желе част и славу преко страдања, него одмах док је Он овдје. И каже јеванђеље десеторица осталих се расрдише. У ствари и они показаше гордост. Нису се они расрдили због ревности и љубави према Господу што су осјећали страдање, него што се њима отима првенство. Хоће и они да буду први, а Господ у којем нема мржње се не наљути него им дајепоследњу поуку: Чули сте да људи господаре народима, код вас да не буде тако, него ко хоће да буде први до Господа, нека вам свима служи. Ко хоће да буде највећи нека буде свима слуга."
"И није само нека симболика када је Господ на Тајној вечери опрао ноге апостолима, него им је показао како треба они да чине, човјек за човјека. Ако је Син Божји могао толико да се унизи да опере ноге људима онда и они морају бити спремни да чине то једни другима. Има разних облика љубави, када ми говоримо како волимо човјека, међутим та љубав ако се не потврди дјелима никакву плату нећемо имати, него ће нам она бити камен о врату, јер смо лицемјерно вољели."
"Друго јеванђеље је о жени грешници која је дошла док је Христос био код фарисеја на ручку. Она је дошла иза Христа сагнула се и са сузама прала ноге његове и косом их брисала. И на крају на ноге његове излила скупоцјено миро, показавши највећу љубав коју је могла показати једна жена грешница. А фарисеј у чијој кући сједи умјесто да и сам покаже исту љубав, јер му је у кућу ушао лик и икона Божја, он у себи каже: Ех да је Он пророк знао би каква га се жена дотиче. Таква грешница и блудница. А Господ му онда каже: Симоне имам ти нешто казати. "Двојица бјеху дужни, један 500 а један 50 динара. Кад не имадоше да врате повјерилац обојици опрости. Ко ће, имати већу љубав“, а он каже онај који је више дуговао. А онда му Господ каже: Е Симоне, ја сам ушао у твој дом, ни воде ми ниси дао на ноге, (а то је био обичај пошто је то пустиња и обичај је био кад се дође домаћину да му опере ноге). Каже ушао сам ти у дом ниси ми дао ни воду на ноге, ни цјелива, а она од како је ушла није престала да цјелива ноге моје.“
"Е, то је браћо и сестро Јеванђеље посвећено Марији Египћанки којој је посвећена ова недјеља, која је постављена да се чита њено житије да се ми опоменемо. Да и највећи грешник може пронаћи пут спасења ако га тражи. Она је 47 година провела у пустињи, од чега више од 30 није окусила хљеба, о вину и слично није било ни помена, не видјевши човјека. Ни једно људско биће за то вријеме није срела, кајући се због својих великих и страшних грехова, али јој је Господ дао и велику благодат. Постала је једна од највећих светитељки Божјих, толико велика да јој је црква посветила једну недјељу у овоме посту. Према томе, Хришћанин не смије да очајава, него да се непрестано каје, да се не горди већ да се смирава и да воли човјека. Долазе нам празници, повијмо кичму своје гордости, славољубља и сластољубља и пустимо да смирење, трпљење и љубав испливају у срце, у ум, да човјек постане икона Божја, да врати прволик Божји“, бесједио је о. Дарко.