На празник Светог Николе, у истоименој цркви у Никољцу у Бијелом Пољу, Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Мираш Богавац, уз саслужење протојереја-ставрофора Дарка Пејића, јереја Милана Станишића, Николе Скопљака и Милосава Јовановића и игумана манастира Мајсторовина оца Андроника.

Обраћајући се бројним вјерницима у овој древној светињи, о. Дарко је подсјетио да је Светост нешто дивно, непоновљиво  невјероватно.

“Светост је као свијећа која се стави у свијећњак и освјетљава све око себе, или као град који на гори стоји, па одакле год да му се прилази, види се из велике даљине. Таква је и светост. Када би Светитељи имали неке особине као ми, рецимо завист, многи ми могли да завиде Светом Николи, по томе како је свугдје и на сваком мјесту слављен. Међутим, наравно Свеци не знају за завист, знају само за молитву, за слављење Бога  и за непрестано служење Богу”, бесједио је о. Дарко.

Он је указао да на оно што се данас ради, или што се неко труди да православни народ заборави – а то су “шараде” зване Дједа Мраз, које су се створене да покушају да замијене Светог Николу.

“Дједа Мраз је био Свети Никола и тако је још увијек у неким крајевима. Он се славио 19. децембра а 25. је био Божић, и то је било као предбожићно чудо. Али су прво порасли апетити дјеце. Више се не тражи нека ситница, а ријетко које дијете данас тражи да Бог да здравље његовим родитељима, слогу и љубав у породици. Ми смо тај празник претворили у нешто друго а од наше дјеце направили такве егоисте, тако себична бића да једино знају да кажу ‘дај’ и да траже. А могу и дјеца, славећи га, да се науче да поштују Светог Николу. Прво да науче да буду послушни својим родитељима, да их помажу, испуњавају вољу, све по угледу на оног од којег траже да им пошаље поклон и учини добро. Затим, да помогну онима у школи у предмету који њихов друг не разумије, да подијеле сендвич и залогај са оним који нема. Да тако васпитамо дјецу па онда није гријех ни тражити, али онда ћемо знати шта и од кога тражимо. Свети Никола је желио да оде у пустињу и да се посвети молитви, тиховању и само разговору са Богом. Међутим, Господ је хтио другачије, да буде у сред људске вреве и да помаже људима.  Занимљиво је да је веома мало тога записано о Светом Николи, у смислу како се молио, као што је код других Светитеља. Његова светост и слава су дошли послије његовог упокојења. Знао је прву ствар по којој би требало да се угледамо на њега, а то је милостиња, али не у данашњем смислу, када дајемо да нас виде људи и када чекамо да нас похвале. Свети Никола је то радио кријући, али је Бог објављивао да је он то даривао. Зато треба у дане када славимо светитеље да се потрудимо да прочитамо нешто из житија. Данас сви знају за телефон и интернет и сви могу да прочитају о томе, ако нас срце вуче и ако волимо свог Свеца. Добри смо и ево хвала Богу пун је храм. Што каже она народна, “сав српски род слави Светог Николу, пола их слави а пола иду на славе”. Па онда се потрудимо да научимо тропар Светом Николи, да научимо да му се помолимо, да му заблагодаримо. Што је најважније, нама је Бог некако нејасан и далек а светитељи су нам много ближи. И док нам је тешко да дјеци причамо о неким Светитељима који су пострадали, дотле о Светом Николи можете да им причамо колико год хоћемо. Он је сав био љубав, милосрђе, помагање и жртва”, казао је о. Дарко.

Свети Никола, међутим, истакао је о. Дарко, није био само нешто сладуњаво и само благо, него је био и веома ревностан.

“Када је један од богохулних почео да хули на Христа и Богородицу, он је на Васељенском сабору, међу стотинама епископа и већих по чину од њега, устао и ошамарио Арија. Био му је због тога скинут омофор и епископски  чин, међутим, појавила се Пресвета Богородица, видио је Патријарх цариградски, како Светом Николи враћа омофор. Е та ревност за вјеру и православље је оно у чему треба да се преиспитамо и провјеравамо. Морам ово да кажем, добром дијелу нас је тешка и толика жртва да постимо Светог Николу. Ако нам је толико тешко, одакле нам право да ишта тражимо од Светог Николе. Ако ништа је дајемо онда личимо на ону дјецу коју подижемо, само да тражимо а ништа да дајемо. Почнимо од тога, да постимо Светог Николу, који пада у сред поста. Славу славимо за здравље и напредак своје породице и свога потомства. Онако како је данас будемо славили ми сијемо пшеницу, коју ће тек наша дјеца мљети и јести хљеб. Да ли ће бити родно, зависи од тога како ми данас сијемо и како славимо Светог Николу, бесједио је о. Дарко.

Послије Литургије вјерници су се окупили око трпезе коју традиционално припремају чланови Црквеног одбора који славе Никољдан.