Актив професора српског језика и књижевности – Никшић, поводом двадесет година борбе за име српског језика у Црној Гори, организовао је први пут манифестацију Дани српског језика у Никшићу. У првом дијелу манифестације, 10. децембра 2024. године, промовисан је часопис Слово, бр 33-34. на трибини Свободијада.  

Други дио манифестације, под насловом „Час српског језика“, одржан је у уторак 17. децембра 2024. године, у просторијама Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. 

Програм „Дана српског језика“ благословио је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије, обративши се пригодним словом.

„Двадесет година од једне велике борбе коју нијесмо изгубили, која се још води али кроз коју смо много и добили. Кад је Аустроугарска монархија окупирала Црну Гору забранила је ћирилицу. То је био повод да бјелопавлићки професори поднесу оставку због те забране ћирилице јер су рекли да је она жила куцавица српске историје. И они су поднијели велику жртву, али су побиједили. Италија нацистичка, кад је окупирала Црну Гору, прогласила је црногорски језик. Није у томе успјела, изгубила је, али окупатор ће најбоље успјети на тај начин ако упрегне некога из једне земље да ради против свог народа, против своје историје, да разара своје памћење и у том погледу, дјелимично би се рекло да су успјели“, подсјетио је Високопреосвећени Митрополит Јоаникије.

Један службеник Владе Црне Горе испричао је Митрополиту Јоаникију, прије 15-ак година, да ниједан акт из садашње Владе Црне Горе не излази осим на латиници.  

„Дакле, систематски се потискивала ћирилица, кршио се Устав јер су по Уставу, још увијек, ћирилично и латинично писмо равноправни у Црној Гори, али то у пракси ни данас није тако. Нарочито треба обратити пажњу да је власт Црне Горе, која је изгубила тај положај, у своје вријеме учинила оно што ни италијански окупатор није успио. Међутим, та борба ће трајати, та борба се на сву срећу не води ничим друго осим памећу и научним разлозима, али у тој борби они који су ударили на српски језик, ударили су, прије свега, на Светог Саву и на Његоша. Није лако ту битку добити никоме и не био нико од нас у том ћоравом послу“, навео је Митрополит.

Професори школа који су учествовали у одбрани српског језика, сигурно, нијесу изгубили ту битку, него су је, истакао је Митрополит Јоаникије, добили.

„Да ли је та борба за српски језик, која је почела прије 20 година, била у неком свом усијању, бар она није престала, да ли је та борба била бесмислена? Апсолутно не! Она је имала пуни смисао, има и даље. Ја сам потпуно увјерен да су тада, у тој борби за српски језик, устали нарочито професори из Никшића и покојни Вуко Велаш из Херцег Новог, али и студенти, ђаци и професори Филозофског факултета из Никшића и многи други људи од части и савјести, да су тада, заправо, почеле наше литије, јер је та борба била часна и што се тиче аргумената и разлога ми смо у тој борби однијели бриљантну, изванредну побједу. Међутим, они који мисле да се језик може направити политичком одлуком са нама се неће сложити, али, ево, позивамо их увијек да на ове теме разговарамо“.

„Они су, како год окренемо, нама најближи, то су наша браћа и рођаци, врло често и кумови, пријатељи али у том ставу, том мишљењу се разликујемо. Ми смо потпуно увјерени да у овом ставу слиједимо и Светог Саву, и Његоша, и Светог Василија Острошког и све најумније главе које је родила Црна Гора. Овом приликом желим да заблагодарим свима који су у овој борби учествовали. То је истовремено била борба за очување памћења и за очување вјере, за очување наше садашњости, прошлости и будућности. Наравно, литије су биле, али оне нијесу стале, борба за српски језик неће престати никада““, поручио је Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије.     

Сабранима се обратио и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Методије, саопштивши да је он јутрос био у суду, радећи, како је казао, донкихотовски посао, тужећи државу због неких ранијих догађаја, који се уклапају у мозаик, којим поводом је организован овај вечерашњи скуп.

„Желио бих накратко да се реферишем, ја који нисам директно у овом подвигу одбране српског језика учествовао али бих желио нешто кратко да кажем. Издаје се преболе, то је кад нас неко изда, кад будемо издани, али се самоиздаје, то је кад човјек изда самог себе, углавном, не преживљавају. Једна од најпознатијих и истовремено најмање познатих ријечи за нас јесте слобода, уче нас Оци. У одбрани слободе језика матерњег, обоженог, српског којим говоримо, памтимо и вјерујемо у многим смо ситуацијама имали пуно право да се осјетимо прозваним, нападнутим и угроженима. Изношењу суштинских, животних, историјских, књижевно-научних истина о народу и језику ком припадамо, доказујући језик и себе да постојимо пред свим судовима земаљским и да нам је мајка уистину мајка, а да нам је гроб ђедов на ћириличној, српској вертикали полегнут и уздигнут, доказујући да смо народ часни, честити и Божји, народ свети, српски у Оном Који јесте“.

„Истрајно смо деценијама поткрепљивали доказима да постојимо, увјеравали их и убјеђивали у српски језик, на српском језику, без да нас дуго не заболи повређивање и братска издаја, да оставимо још простора и времена и прилике браћи. Нисмо пристали на инструкције и конструкције диктата непоменика јер смо видјели на ће нас трајно одвојити једне од других, мада је ћар увелико зготовљен. Видјевши да се цијепа биће народно, његова снага и сила пред Богом и видјевши да ће на развалинама српског свијета остати сирочад Светог Петра и Светог Василија, да ће мач Христов раздијелити нас и њих, да ће издаја раздијелити човјека тог и таквог од самог себе, а на концу и од Бога, дуго смо увјеравали и себе и њих да смо једно, увјеравали их да смо браћа по крви, и лијепом, истинитом, и добром српском језику чудом се чудећи што се не сјећају. Језик памти и кад човјек заборавља, језик говори умјесто нас и умјесто њих. Не одустајући, не препуштајући их интересним концернима који, по ко зна који пут, на овом нашем страдалном тлу и голготском путу, пројектују завођења, странпутице и слијепе улице, употребили смо све људске вјештине од трпљења до поучавања, бивајући непријатни себи и смијешни њима све упирући у један циљ – да се не раздвајамо, да се не изгубимо, да се не проспемо за корист и интерес злонамјерника и не оставимо крв своју у беспућу без идентитета, без рода и без корјена“, казао је Владика Методије. 

Додао је да смо се немилице излагали суровим и беспризорним, неаргументованим хајкама опонената годинама, деценијама, можда чак и вјековима.

„Никада не прихватајући етички неприхватљиву улогу жртве, стојећи на бранику своје слободе, јер смо и тада и сада видјели и видимо да се издаје преболе али се самоиздаје углавном не преживљавају и воде у ропство. Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, не дајте се опет у јарам ропства ухватити, каже апостол Павле. Вјерношћу себи и систему вриједности наших светих предака који су окосница нашег живота. најпријешње је да чувамо лични интегритет и духовни мир, јер истина само у том окружењу траје. Ко је пошао и гдје је пошао, тамо ће и стићи. Историја српског народа и језика свједочи, није први пут, док су стални и непрестани историјски, духовни процеси осипања и просипања и ништа се не догађа стихијски, сваки човјек доноси одлуку за себе и ако је спреман да релативитивизује себе и совј језик и свој род, једино је питање с којим се суочава колико је још увијек и човјек. А сваки ће се познати по дјелима својим“.

„У међувремену је појефтињење прожело све, постали смо друштво представа и естраде, друштво у коме је човјек и свијет који је важио за пристојан и ваљан, изгубио јасноћу у систему вриједности па се двоуми, не зна шта је исправно и праведно, јер су поставили знак једнакости између бити мудар и бити манипулативан, и за мудрост прогласили одустајање од себе. Ипак, највећа је пошаст систем који су формирали, који више не могу контролисати и који лагано гута све око себе и своје творце. Може ли се језик опоравити од банализације и од трансформације човјека у купца који је увијек у праву? Јесмо ли се неповратно одвикли од правог живота, истинског себе и Божје сунштине у нама? То је питање за сваког од нас овдје и изван овог и сваког скупа. Преиспитивање себе на свом језику је разговор са прецима и потомцима у вјечности. Језик ће нас опоравити и кад понестане нас у нама. Прочитах прије неки дан: Није добро кад човјеку звијезде нису потребне, и није добро. Није добро кад човјеку није потребан његов језик, његов корјен, његова крошња и небо над њом, кад му није потребан ближњи, кад му није потребно спасење и Бог. Све једно из другог извире и једно се другим храни, све је из истог опредјељења једног и јединог за сва времена – или си за свјетлост или си за мрак“, констатовао је Преосвећени Епископ Методије, закључивши:

„Некад је само и жеља да се додирну звијезде довољна да се остане на путу живота. Нема релативизовања, нема одлагања, нема изговора, нема млаке сентименталности која ће се из уста избљувати. Вријеме које живимо данас тражи од нас одговор. Останимо и будимо људи са звјезданим потребама у временима мрачним“.     

Скупу су присуствовали: потпредсједник Владе Црне Горе за науку, образовање и односе са вјерским заједницама др Будимир Алексић, предсједник Општине Никшић Марко Ковачевићу, предсједница Матице српске - Друштва чланова у Црној Гори, проф. др Јелица  Стојановић, академици, професори, књижевници, чланови породица професора који су прије двије деценије ступили у одбрану српског језика, чланови породица никшићких гимназијалаца, који су своје професоре подржали у одбрани српског језика и бројна публика.

Овом приликом обратио се Марко Ковачевић, предсједник Општине Никшић.

О статусу и положају српског језика у Црној Гори и свему што се догађало с њим протеклих 20 година, говорили су: професор са Филолошког факултета у Београду Милош Ковачевић, професор са Филолошког факултета у Никшићу Јелица Стојановић, а обратили су се и професори српског језика и књижевности Весна Тодоровић и Веселин Матовић, који је главни уредник часописа „Слово“ и предсједник Актива професора српског језика и књижевности – Никшић. 

Водитељка програма, који је наступом употпунио хор Преподобне мати Ангелине, са диригентицом проф. Аном Бојић, била је књижевница Милица Бакрач, која је подсјетила да се овом манифестацијом обиљежава јубилеј - двадесет година откад су професори никшићких средњих школа са четворо својих ученика „почели ход по трњу за српским језиком“. 

„Уз велико поштовање према њиховом лику и дјелу, поменућемо та заслужна имена: Гимназија „Стојан Церивић“, Никшић: Светозар Ћираковић – српски језик и књижевност, Радован Чолаковић – српски језик и књижевност, Весна Тодоровић – српски језик и књижевност, Драгана Тодоровић – српски језик и књижевност, Борис Јовановић – српски језик и књижевност, Владенка Ковачевић – српски језик и књижевност, Небојша Ђилас – физика, Марија Лалатовић – физика, Драгомир Нинковић – биологија, мр Иванка Антовић – биологија, Миодраг Тодоровић – философија, Душан Килибарда – математика, Радинко Крулановић – философија, Миомир Ковачевић – историја, Радосав Ђурковић – философија, Ранко Зечевић – биологија; ЈУ Електро-металуршка школа, Никшић: Веселин Матовић – српски језик и књижевност, Радмила Митрић-Матовић – дипл. инж.  електротехнике, Милојко Пушица – дипл. инж. електротехнике, Веселин Кандић – дипл. инж. електротехнике, Ратко Шкулетић – философија; ЈУ Економско-угоститељска школа, Никшић: Станка Никчевић – српски језик и књижевност, Лидија Мијушковић – дипломирани економиста, Љубица Јововић – дипломирани економиста, Рада Радовић – руски језик и књижевност; ЈУ Машинско-металска школа, Никшић: Миланака Ђурђевац – српски језик и књижевност; ШЦ „Иван Горан Ковачић“, Херцег Нови: Вуко Велаш – српски језик и књижевност“.

„Реагујући на ову, у црногорском школству незапамћену репресију, преко 900 ученика Гимназије „Стојан Церовић“ од почетка се солидарише са својим професорима и започиње штрајк. Њима се придружује и знатан број ученика из других школа. Четири ученика Гиманзије (Милош Цицмил, Симеон Минић, Владимир Ђуретић и Николина Костић, демонстративно напуштају Никшић и одлазе у Требиње и Београд на даље школовање, а група родитеља ученика Гимназије организује прву протестну шетњу, 18. септембра, на Дан ослобођења Никшића, у којој учествује огроман број незадовољних грађана“, указала је Милица Бакрач. 
Поменула је и оне, који су већ у Царству небеском српскога језика: Драгишу Маџгаља, Момира Војводића, Гара Јовановића, Коста Нинковића, Влајка Ћулафића, Миодрага Трипковића, Косту Радовића, Ранка Јововића, Рајка Петрова Нога и Илију Лакушића.