На празник Светог Николаја Мирликијског Његово Преосвештенство Епископ будмљанско-никшићки г. Методије служио је Свету Архијерејску Литургију у Никољцу у Бијелом Пољу, који је прославио своју храмовну славу.

Након Свете Литургије освећени су славски колач и жито, а за вјерни народ приређена је трпеза љубави.

Бесједећи о великом светилу наше Цркве, Епископ Методије је казао да он и прије свог рођења био назначен да буде свјетило божанске истине, правде и вјере.

„Да 'буде правило вјере' како се каже у његовом тропару, који пјевамо у његову славу, као и да је он образ смирења и кротости, онај образ за који се сви боримо, да га конституишемо, да не изгубимо него сачувамо милошћу и благодаћу Божјом. Свети Николај је био од високородних родитеља Теофана и Ноне, који задуго нису имали дјеце. Али је онда Господ услишио њихове молитве и дао им дијете, које је добило име свога стрица Николаја, епископа у Фатари, у области Ликије, гдје се Свети Николај родио.”

“Он је од младости своје показивао да је предодређен за нешто више, да на овај свијет није дошао за обични живот и занимања, па је  живио онако како му је Господ назначио, да ослушкује Његову вољу и Његов тихи глас“, бесједио је Владика Методије.

Он је истакао да је Свети Николај након што је сахранио своје родитеље, своје богаство, из љубави према Богу ненаметљиво и непретенциозно дијелио ближњима којима је било потребно, чиме обилује његово житије.

„Он није помагао људе само да би само боље и квалитетније живјели овдје у овом животу, већ и онда када им је пријетило духовно сиромаштво и биједа. А  Достојевски је говорио 'да је биједа порок', и то је духовна категорија а не имовински статус. Тако је Свети Николај помогао једном оцу који је имао три кћери, које није имао чиме да прехрани.”

“Тај отац се био помирио са судбином али и прилозима демонским које му је ђаво сервирао и на шта га је наговарао, и он је хтио да своју кућу претвори у блудилиште, а да тијела својих кћерки прода, да постану блуднице и тако зарађују за свој живот. Па када је, и прије него што је постао епископ, то Свети Никола сазнао,  он је тихо кроз прозор, под окриљем ноћи убацивао кесе са златом, да га некако одвуче и одврати од његовог наума. И тај човјек је спасио не само своју породицу него и своју душу. Све вријеме свога проповиједања Свети  Никола је ону велику Христову истину проносио и говорио 'не бојте се од оних који убијају тијело', а то је било вријеме прогона хришћана, не бојте се оних који имају силу и моћ овдје од овога свијета и који вам могу само физички наудити, него се бојте оне смрти која може убити душу и којом можемо изгубити, не дај Боже, вјечност. Разних смрти има, има и ових физичких, биолошких, кроз које ћемо сви који смо се родили проћи, али је Христост рекао 'не бојте се тога, нису те смрти опасне'.”

“Има смрти и финансијских, економских, политичких или било којих других, али  ни оне нису опасне, бојте се духовне смрти душе, а он је, управо спасавајући своју душу, знајући суштину Христове науке и друге поучавао и водио тим путем. У његовом животу све се десило по  вољи,  благослову и бладодати Божјој, ништа по вољи и  одлукама људских сабрања и скупштина, размишљања и рационалних расуђивања. Сваки догађај у његовом животу био је дубоко везан и долазио је само од Његове воље и благодати. Тако је и рукоположен за свештеника, а онда када се поклонио у Светој земљи и светињама, почев  од Гроба Христовог, до осталих мјеста куда је Христос проповиједао и пролазио, одлучио је да тамо остане, да се никада више не врати у свијет,  да остатак живота проведе у усамљеничком животу и безмолвију. И опет му се јавља Господ и каже: „ Није то твоје назначење, врати се међу људе“. И он смирено и кротко, како се каже и у његовом тропару, врати у Миру, у ликијску област, гдје је живио као странац, сиромах и просјак, за кога нико није знао. И тихо се Богу молио“, бесједио је Владика Методије.

Он је подсјетио на догађај који је услиједио, када су се сакупили Епископи да вијећају кога да изаберу за наследника, некон што се Епископ из Мире упокојио, и након што су, не могавши да се договоре помолили Богу, да им Он покаже пут.

„И онда је најстарији од тих Епископа уснио да треба да оду испред Цркве, саборног храма тог града, и да изаберу за епископа првог који зором уђе у храм и који се буде звао Николај.”

“Он је то својој браћи архијерејима рекао и они су стали да чекају.  и када је,  под окриљем ноћи наишао Николај они су га питали:“ Како се се зовеш“. Он је ћутао, а на поновно питање смјерно је одговорио: „ Ја сам Николај“. И они су тада препознали прст Божји и бирали га, и он је постао епископ, и бива хиротонисан, мимо његове воље, опет  смјерно и кротко приклања главу пред оним што му је Господ послао и за шта га је назначио“, бесједио је Преосвећени Епископ.

“Иако су многа чуда описана у житијима, која је тешко и набројати нарочито она послије његове смрти, један од главних догађаја се, како је подсјетио Владика Методије, десио након Миланског едикта и престанка прогона за хришћане.”

„Али онда су кренуле перфидније, теже и љуће борбе од те спољашње, кроз прогон,  које су цркву само јачале. А ове тихе перфидне борбе које су долазиле послије су биле јереси које су наилазиле и које су квариле Христову науку, пут спасења, убијале душу хришћанску. И тим поводом је и сазван први Архијерејски сабор, васељенски, 325. године, када се сабрало 318 Светих Отаца који су могли окупити у то вријеме, под окриљем тадашњег Цара Kонстантина. Свети Николај је цијелог живота био миран и кротак подносећи са смирењем и када њега нападају, ослушкујући шта му Христос говори, али када је кренула Христова вјера да се квари молио је јеретика Арија на сабору да то не ради. А онда када више није могао ништа да му каже и да овај прими у својој ђавоиманости и посједнутости у којој је био, Свети Николај га је ударио по образу. Ударио га је по ономе што је он давно изгубио. Ударио га је не да га повриједи зашто што га је мрзио, него да га подсјети на оно шта је изгубио и због чега је његова вјечност доведена у питање. Сви тадашњи учесници сабора, Свети Оци, осудили су га због таквог поступка и узели му архијерејско достојанство. А онда се Богородица и Христос јављају Патријарху, и говоре приказанијем, тако што му Христос даје златно Јеванђеље и жезал, а Мајка Божја му враћа омофор и ставља око врата. То је био сигнал за Архијереје да су погријешили, да је то што је урадио Николај било по Божјој вољи и благослову, и вратили су га у архијерејско дојстојанство“, бесједио је Владика, додајући да његове мошти данас почивају у Италији, у Барију и да и даље проповиједају громогласно љубав Божју, истину, правило вјере, правду и све оно за шта је живио Свети Николај Мирликијски Чудотворац.”

Указујући на оно за шта се цијелог живота борио Свети Николај, Епископ Методије је призвао молитве овог Светитеља да и ми благо које имамо овдје и које је изнад наших свакодневних потреба, прелијемо онима који оскудијевају.

„Јер је и Свети Николај као и Свети Оци, давно рекао и то је велика истина коју не смијемо да заборавимо, да је среброљубље коријен свакога зла.”

“Свети Николај је, казао је на крају Владика Методије,  спашавао и оне који су били неправедно прогањани. Тако је спасио и тројицу младића који су невини осуђени на посјечење. Он је улетио међу народ и од џелата отео сабљу и бацио, прије него што је овај замахнуо да их посјече.”

“И рекао им да ће се заузети за њих код цара, а да ће ове који су довели до тога разобличити. А онда су се ови покајали молећи га за опраштај. Дакле, среброљубље је коријен свакога зла а чување образа залог нашег будућег живота и наше вјечне судбине. Нека би молитве све Николаја утврдиле наша клецава кољена на путу спасења, којим сви ми колико ко има снаге ходимо,  да  би смо на том путу сачували образ и прсипјели и доспјели у Сабор Светих међу којима је свети Николај. Богу нашем, Богу љубави нека је слава и нека је слава Оцу, Сину и Светом Духу сада и увијек, у вијекове вјекова“, бесједио је Владика Методије.