Света Архијерејска Литургија у Бијелом Пољу
У недјељу, 14. Децембра 2014, Свету Архијерејску Литугију у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу служио је Његово преосвенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Њему су саслулуживали протојереј-ставрофор Мираш Богавац, протојереј Дарко Пејић, настојатељ манастира Св. Николе у Подврху јеромонах Дамаскин, јереј Никола Скопљак и јерођакон Андроник.
У литургијској проповиједи владика је подјсетио вјернике да полако улазимо у радост великог празника – рођења Христовог,у радост која нас обнавља.
"Овај свијет, и ми људи у њему,понекад личи на кућу у коју се уселио раздор. И многи од нас могу да се нађу у позицији оне жене, чију је снагу и биће исрцпјела дуга болест – крвоточење, патње, и у таквом стању дочекујемо овај велики празник рођења Христовога и доживљавамо да је Господ Спаситељ свих људи, да је свима нама потребан Спаситељ. Без обзира да ли је неко здрав или болестан, богат или сиромашан, тужан или радостан,овоме свијету, свима нама треба спасење и свима нама треба Спаситељ. Осјећамо да је свима нама потребно духовно обновљење, обновљење нашега бића, наше природе, а то значи и обновљење заједништва међу људима. Љубави, али наравно док не дођемо до љубави треба нам много тога. Треба нам прво макар основно разумијевање, основна људскост, да имамо макар оне основне људске врлине. И то је дошло све у кризу, овај свијет је у кризама, или, како каже псалмопјевац Давид "овај свијет у злу лежи“.
"Видимо у ово наше вријеме да цио свијет кључа, умножило се зло, умножила се неслога, умножили се раздори у свијету.Нажалост и међу хришћанским народима. То ђаво користи наше слабости па и он врши своје дјело, али преко нас и преко наших слабости. И шта ми Хришћани треба да чинимо и овдје и на сваком другом мјесту? Треба да се искрено Богу молимо. Тиме највише можемо помоћи. Молитва је најбоље оружје, најефикасније, најсигурније, оно оружје које војује само за добро, оно оружје које побјеђује зло у свијету, које мири непријатеље, које сједињује оне који су се раздвојили, и којеналази пута да се они помире, да дођу до разумијевања, чак да дођу и до љубави…"
"Врло често имамо такве прилике у свијету, видимо да највећи непријатељи полако могу да приђу један другом да се измире, да се разумију, а послије тога и да постану пријатељи, да забораве на непријатељство. А имамо и друго, кад окрене нешто наопако, да највећи пријатељи, тамо гдје је била највећа љубав или су људи мислили да је љубав, па се одједном нешто изврне, окрене наопако, ту наравно одмах видимо наше слабости, али видимо и завист ђавољу."
"Према томе, драга браћо и сестре, требада се лијепо припремимо за овај велики Празник, да отворимо своја срца. Као оно што је наш народ уобичајио, да гледамо да дочекамо Празник рођења Христовога са свима у миру, прије свега у породици. Да се превазиђу сви они неспоразами, који се понекад наталоже на најближима. Да отворимо наша срца, да у наше домове уђе Божићна радост, да осјети сваки наш дом радост рођења Христовога и обновљење и породично заједништво и породичне љубави. Јер, одатле почиње све. Дакле, исто то важи за манастире наше. И они су, такође, као и породице духовно сједињени,али и тамо може да дође до неспоразума. Па се онда људи чуде, како то и да код монаха или монахиња, који су се Богу посветили, настану неки неспоразуми. Заборављамо да и монаси и монахиње носе људску природу и иста искушења као и остали свијет. Али имамо добре примјере међу монасима и монахињама, а имамо и лоше, шта да радимо…"
"Треба да будемо поштени и да сви ми признамо, а нарочито ми који носимо ове црне мантије…Треба да знамо и да се много не гордимо и не поносимо. Врло често имамо примјере међу Хришћанима у свијету, који могу бити примјери нама, који служимо Светоме Олтару. Није их тако велики број, али исто тако и они који живе у свијету и који раде у цивилним службама, породични људи могу наћи добре примјере. Акоћемо да нађемо оно што не ваља, наћи ћемо га свуда. Ако хоћемо да нађемо оно што ваља, ако то заиста желимо, то ћемо заиста и наћи. Наћи ћемо га тамо гдје се не бисмо надали да ћемо наћи. Ето, зато нам треба отворености срца, треба нам праве истинске вјере, а то је оно што нам доноси Господ Исус Христос својим рођењем, да се око Његове колијевке саберемо, око тога Божићњега огња, Божићне свјетлости, да нас она обасја, да нас она обнови, да нас она просвијетли, да нас врати Богу и самима себи нашим ближњима. То је оно што очекујемо од овога великога Празника. То је оно што нам доноси Господ Исус Христос Богомладенац. Њему да се поклонимо, Њега да прославимо заједно са Анђелима небеским, заједно са Црквом Божијом, ето у томе је смисао овога светога Божићнога поста, који постимо и немојте да се лијенимо у посту, ... па неки кажу „постим прву недјељу и задњу, а остало, то нека посте остали“... или "постим по један дан или два“. Он тако пости и мисли да је паметнији од осталих. Онај који каже да му не треба пост, то је исто као да каже да му не треба врлина, да му не треба правда, да му не треба духовно напредовање, ... то њему не треба. Ето, онда можете мислити у каквом се стању налази човјек који тако размишља, потпуно духовно запуштен и помрачен и који се удаљио потпуно од Цркве и од Светога Јеванђеља. Него да се ми вратимо на онај прави пут Божији. Увијек нам треба повратак, повратак своме дому, повратак у очинско наручје Господње, повратак у мајчинско наручје наше Свете Цркве. Богу нашему слава, част и поклоњење сада увијек и увјековевјекова Амин“, бесједио је владика г. Јоаникије.
