Света Литургија је највеће Сретење
У недјељу, у храму Светог Николаја Мирликијског у Никољцу у Бијелом Пољу, Литургију је служио парох поповски јереј Слободан Брљић из Епархије Бањалучке, уз саслужење јереја Милосава Јовановића.
Преносећи благослове Бањалучке епархије о. Слободан је казао да је велика радост када смо сви окупљени око Једног и у Једном, који нема ни свој почетак ни крај.
„ И управо на Литургији са оним ријечима „Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа, отварају се двери Царства небескога, и кроз те двери пролазимо сви. И сада да имамо неки духовни скенер и да можемо да погледамо ко све стоји овдје са нама остали би без даха. Да је са Господом све лако када се ослањамо на Њега, знамо кроз вијекове, кроз наше Светитеље. Они, који нису много тражили од свијета али су много добили од Васкрслога Господа, знали су како је лако и лијепо бити са Господом и како је једноставан тај наш однос са нашим Христом“, казао је о. Слободан.
О том блиском и једноставном односу, навео је даље он, свједочи и данашње Јеванђеље, када Господ исцјељује два слијепца који му долазе.
Он не тражи од њих било какве терапије, нити да прођу кроз некакав процес, нити да посвете неко оргромно вријеме свом исцјељењу, Господ им каже:“Вјерујете ли да ја то могу учинити“. А они кажу : ' Да Господе, вјерујемо'. И Он им одговара: ' По вјери вашој нека вам буде'.
Kроз неколико ријечи у неком кратком дијалогу све оно што је небеско силази на земљу а то је кроз благодат исцјељења,и ова два слијепца бивају излијечени. Kада нико није вјеровао, када су сви одустали, када су престали да им помажу, да их воде код љекара, у једном малом дијалогу од двије три реченице они примају исцјељење“, бесједио је о. Слободан.
Објашњавајући шта то Господ од нас тражи и очекује, истакао је да то нису неки силни дарови које треба да приносимо, већ само једно - а то је наше срце.
Ако не принесемо срце своје, ако не принесемо тај беспочетни дар Господу, ако не принесемо себе на Жртвенику, на Олтару овдје, а то је овдје у Светој чаши, онда Господу не треба ништа наше материјално, јер ми ништа своје и немамо, драга браћо и сестре. Шта кажу ријечи на светој Литургији ' Твоје од твојих', Ја ти дајем оно што је твоје од Мене који сам твој. Ја немам ништа да ти принесем, да ти дам, али ти дајем оно што си ми ти дао, не задржавам то за себе него дајем опет Теби, Створитељу и познаваоцу срца свих људи које Си створио. Зато је, драга браћо и сестре, велика тајна света Литургија, зато је света Литургија највеће Сретење; највећи празник Сретења бива на св Литургији, када се ми овдје срећемо безусловно једни са другима, а на почетку и крају свега срећемо се са Васркслим Господом. То Васкрсење је основна тема нашег хришћанског пута, да нема Васкрсења, каже Апостол Павле, 'узалуд би била вјера наша, узалуд би била проповијед наша', и ово наше давање и сретење, ако нема нечега већег што ми очекујемо, а то веће се очекује увијек са Неба. Kолико год наше главе на Светој Литургији биле спуштене, и гледање испред себе у нашој покроности, понозности, смирености, умови наши једино могу да се везују за Небо, и једино могу да гледају Господа. И тај наш пут хришћански јесте тровнит, тежак, бременит, некада падамо, некада устајемо, дајемо себе и тако је свакога дана тако. Јутрос смо устали, можда смо нешто погријешили, можда смо се замјерили неком, али дошавши на Литургију ајде да се вратимо у онај наши првобитни, красотни образ према коме нас је Господ створио, а то је прволик, то је Христос, ајмо да се вратимо на ону основну тезу нашега живота, а то је да се сјединимо једни са другима и како Свети Апостол Павле каже 'да једни другима будемо све'. Ако нисмо једни другима све онда нисмо ни са Господом. Та савршена заједница може само да бива у нашим савршеним односима, нашим савршеним дијалозима, једних између других. Црква није грађевина, црква је грађевина од људи, у којој смо сви ми по дио себе, дио срца свог уградили у њу.
Kад год изгубимо компас, кад год изгубимо себе, треба да дођемо пред врата ове светиње да станемо и да погледамо, јер се ова светиња, као и она друга, Светих Апостола Петра и Павла кроз вријеме није губила. И када је отишла на једну страну, она се вратила у срце истока, зато за исток на латинском кажемо 'оријент'- оријентир. И сви гледајући према истоку тражимо свој оријентир да се оријентишемо према Другом доласку Господа нашег Исуса Христа“, бесједио је о. Слободан.
