Литија у Мојковцу

На празник Светог великомученика Прокопија, у недјељу 21. јула 2013, у Мојковцу је у послијеподневним часовима одржана празнична свенародна литија.

Литију је предводио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са бројним свештенством и монаштвом Епархије и Митрополије црногорско-приморске.

Након што је у мојковачком селу Лепенцу изграђена црква, која је посвећена Светом великомученику Прокопију, одлучено је, са благословом Преосвећеног Владике Јоаникија, да на овај празник град Мојковац слави небеско заступништво и покровитељство Светог Прокопија, као и да се тог дана сваке године врши литија.
Свети Прокопије се у неким мјестима сматра и рударском славом, а познато је да је у Мојковцу рудник Брсково постојао још за вријеме владавине краља Уроша I.

Свечана литија, којој је присуствовао велики број вјерног народа, а у којој је ношен јастук Светог Василија Острошког, реликвија никшићке Саборне цркве кренула је из Саборног храма Христовог Рођења, гдје је служена вечерња служба. Прошла је, потом, главном улицом ка центру града, уз читање Светог Јеванђеља и затим се опет вратила у Саборни храм.

Након литије Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије се присутном народу обратио ријечима архипастирске поуке. Бесједу доносимо у цјелини.

У име Оца и Сина и Светог Духа

Ево дивне свечаности, драга браћо и сестре, око овог светог храма Рођења Христовог. Учинисмо овај свештени ход од Саборног храма Рођења Христовог кроз град Мојковац и помолисмо се Богу, као што приличи на празник Рођења Христовог, али исто тако и на празник и на дан спомена Светог великомученика Прокопија, који свима да буде у помоћи.

Зашто смо ову свету литију, коју обично овдје вршимо на дан храмовне славе, а то је на дан Рођења Христовог, помјерили у сред љета и то баш за дан Светог Прокопија? Није рођење Христово слава само за један дан, него цијела наша света вјера православна и све што славимо у Цркви темељи се на том празнику и на тајни оваплоћења Христовог и Његовог доласка у овај свијет, међу нас људе. Он се појавио као један од нас, али Син Божији и Спаситељ свих нас, глава Цркве, Богомладенац Христос. И није овај свети Саборни храм грађен да буде једини храм у Мојковцу него је средиште свих околних храмова и оних који су раније подигнути и оних који се подижу послије његовог оснивања, а то се види, јер почетак оном дивноме храму Светог Прокопија у Лепенцу би изградња и освећење овог светог храма. Онај дивни храм у сред Лепенца је везан својим коријеном и својим настанком за настанак овог светог храма и зато Лепенац је дужан овом Саборном храму, односно, славе тих храмова треба да спојимо у једно, јер вјера обједињава све нас, вјера нас сабира, иако чува посебне карактеристике и одлике и карактере свакога од нас, али их и препорађа и усавршава и све нас призива као препорођене људе у Христу, у јединство Цркве Божије.

Драга браћо и сестре, говорили су поједини да је у Мојковцу вјера давно замрла, и то је тако изгледало једно вријеме, али само је то тако изгледало споља, није то тако било изнутра, и не гледа Бог на људе онако као што људи гледају једни на друге. Људи гледају на спољашње ствари, на спољашњост и на спољашње догађаје, а Бог гледа на срце и Својим промислом прожима све оно што се догађа у нашем животу и не оставља никога, ни праведника, ни грешника, јер и Свето писмо каже да Господ праведнике љуби, а грешнике милује и призива на покајање и не оставља их, и још је речено, ако би мајка заборавила пород свој, Господ неће заборавити народ свој, дјецу своју, оне који Га љубе. Ова питома долина је насељавала одвајкада оне који су чували вјеру православну, који су за њу живјели, за њу страдали и за њу гинули, а томе је свједок дивна светиња у долини Таре, једна од најљепших, света обитељ манастир Добриловина са храмом Светога Георгија Побједоносца, заштитника јуначких племена која су се овдје сабрала. Бројно Никшино потомство је овдје сабрано, које прославља Светог Луку и Дурмиторци, који прослављају Светог Георгија и Морачани, који славе, углавном, Светога Аранђела, али и друге славе, и Ровчани, и Васојевићи. Та племена су навикла да вјеру исповиједају у слободи и да се вјечито боре да живе у слободи, а смисао те њихове борбе и циљ њихове борбе је била, управо, вјера, да би вјеру могли у слободи исповиједати, Бога у слободи славити, јер, иначе, ако нема неког већег циља, онда је лако покорити било кога и нема некога нарочитог смисла борити се за слободу ако нема неког циља, који је важнији од свакодневних наших потреба. Лакше би неке своје свакодневне потребе ријешили да су вјеру напустили, то ви добро знате, и добро смо то упамтили, али давни наши преци вјеру нијесу хтјели напуштати ради ситних потреба и шарених лажа, и ради слатке маме која бива на удицу, као што говори мудри Његош.

Драга браћо и сестре, овај свети ход који учинисмо данас, он нам, у мјери колико је то нама могуће, показује љепоту и славу и овог светога храма и наше свете вјере православне, али је дивно што смо га устројили при овом светом храму, исто је тако дивно што смо га устројили на дан Светога Прокопија, кога су ваши преци од давнина светковали, поштовали и у помоћ призивали, и увијек им је помагао, увијек у помоћ прилазио и прискакао, а оне који га нијесу поштовали, знао је да их опомене као што то приличи Светоме Прокопију. О томе имамо доста сјећања и памћења и предања, па су га прослављали као и друге велике свеце, а, ево, ми дочекасмо да му и храм посветимо и да на овај дан свети устројимо ову свечаност овдје у граду Мојковцу, продужавајући ону свечаност која је јутрос почела у Лепенцу.

Нека молитве Светог Прокопија свима вама буду на помоћи, и сви они који светкују неће ништа изгубити, него ће много да задобију, само ако знају да се на овај свети дан Богу помоле и, ако је икако могуће, да дођу на славу у Лепенац на свету службу Божију, да се заједно тамо Богу помолимо и на ову свету службу, да будемо учесници сабора Господњег, јер онај ко се одваја од сабора Господњег, он се одваја од Христа, одваја се од вјере, а ко приступа овом сабору и овом светом храму и овој заједници, он приступа Христу јер је глава ове заједнице, није човјек него Бог, не било ко од нас, него Сам Христос Господ и Спаситељ. Благословени су наши свештеници и људи честити из Мојковца, из ове долине који су покренули и показали жељу и учинили све да ова прва литија буде тако свечана и лијепа и лијепо организована, да се у миру овдје и у свечаности празника Богу помолимо код ове новоподигнуте светиње. Дај Боже да свима буде на благослов, и вама који сте овдје и свима онима који живе у овој долини, и свима онима за које се ви Богу молите и за које се заједно Богу молимо.

Драга браћо и сестре, желим да ову свету службу завршимо још једном молитвом, да уђемо у храм, да цјеливамо свете иконе, а послије тога се препуштамо гостопримству наших домаћина.

Бог вас благословио, нека вам је срећан празник, нека молитве Светога Прокопија прате све вас, а његове молитве су испуњене силом Крста Господњега, јер је он, као и Свети цар Константин био привучен славом Крста Господњега са неба и проповиједао је крст и страдао подобно Господу Христу. Зато он има слободу да се моли пред престолом Божијим за све нас.