Епископ Методије богослужио у манастиру Светог Саве у Голији

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је у 11. недјељу по Педесетници, на празник Светих мученика Адријана и Наталије, 8. септембра 2024. године, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Саве у Голији.

Након свете Литургије, Преосвећени Епископ је одслужио годишњи помен Ксенији Давидовић, супрузи Миодрага Давидовића, а потом освештао њен споменик као ктиторке манастира Светог Саве под Орлином.

Богонадахнуту бесједу је изговорио архимандрит Сергије (Рекић), игуман манастира Острога, обративши се члановима породице Давидовић, окупљеној родбини, кумовима и пријатељима почивше Ксеније.

„По благослову Владике да се, поред молитви које смо узнијели на њеном гробу, мјесту њеног почивалишта, гдје чека васкрсење мртвих, да се сјетимо свега онога што је градило њену личност и биће и довело до часа, прошле године, кад смо је испратили љубљеном Господу. Сваки човјек, сваки хришћанин труди се, требало би тако да буде, да током свог живота саплете један вијенац од врлина Богом благословених, препоручених за које нас Бог кријепи. Наше је само да принесемо своју вољу и труд да те дарове Божје уобличимо и да се тако сами уплетемо међу Божје слуге, међу свете Божје. Многе од тих врлина су познате и видљиве одмах док се врше, а једна од најљепших врлина, која се види тек кад се подвуче линија иза нечијег живота, је врлина скромности, смирење, смиреност. Управо та врлина је красила Ксенију, колико знам из личног сусрета са њом то се могло видјети, а нарочито из разговора са њеним мужем и животним сапутником Миодрагом, њене дјеце и људи који су је познавали“.

„Увијек је то била ријеч којој је претходила једна станка која се ријетко среће. Једна мајка, хришћанка, за коју Свети владика Николај каже да је мајка биће најсличније Богу Господу нашем Исусу Христу, јер она и полаже свој живот за дјецу своју, за своје ближње и труди се, као што Господ Исус Христос каже у Јеванђељу: Израиљу, Израиљу, или Јерусалиме, колико пута сам желио да саберем вас као квочка под крила пилиће што сабире, тако и ја да вас саберем под крила божанска, под покров Божји. Тако је и она за свог живота тихо, непримјетно, али снажно сакупљала своју дјецу, унуке, пријатеље, све и давала ту топлину дома коју само може душа обогаћена и облагодаћена Христом да пружи, а непримјетно“, казао је о. Сергије.

Да није било одговора с друге стране, додао је он, врло би тешко било то извести, артикулисати нешто лијепо, величанствено.

„Да није њен животни сапутник Миодраг и дјеца Немања, Ана и њихова дјеца, сви који чине лијепу Христову заједницу, као што иза Ксеније остаје, знам и мени је Миодраг говорио, често, да је она била велики иницијатор многих добрих дјела која су учинили за народ и за своју душу и која ће остати вјековима да свједоче њихову, конкретно њену љубав, вјеру, жртву. Остаје нам да будемо захвални Богу што нам је дао да имамо њу као примјер како се живи и прелази из овог привременог живота у вјечност. Благодаримо Богу за све што је урађено, мило ми је што и данас видим да то наставља даље да се у том духу ради, гради се светиња на острву Врањина, многи гробови који су били још једном страдали, многи који су побијени ради своје православне вјере још једном су страдали заборавом, слава драгом Богу, љубављу и хришћанским осјећањем ове породице, њихови гробови су означени, а њихове жртве приказане као такве, и тако смо одужили дуг онима који су страдали неправедно, али на спасење своје“.

„И Владика је на сваком овом сабрању присутан, и то је свједочанство и потврда да поред других многих обавеза он нађе да је ово најважнији дан и догађај да буде овдје и то свједочи о величини њене душе, њене улоге у животу и Цркве и народа и читаве породице. Нека њој Бог подари вјечни живот, Царство небеско, сваки благослов Божји, породици и свима нама да Бог подари да будемо и даље искрене, вјерне слуге живог Господа Исуса Христа, трудећи се и радећи оно што нам Он заповједа, да будемо хришћани и на дјелу и по вјери и по ријечи и по срцу“, рекао је игуман острошки архимандрит Сергије.

Обратио се и Ксенијин брат професор Зоран Мијановић који је казао да његова сестра није била познати писац, пјесник, научник, филозоф, нити политичар, бунтовник, али је била жена и мајка.

„Имала је мужа којег је вољела, здраву и способну дјецу и унучад и љубав цијеле породице до краја. Била је грациозна, пристојна, смирена, у правом смислу ријечи дама. Такође, образована и успјешна, пропутовала је цијели свијет, боравила на свим континентим, имала изузетну енергију, вољела живот. Имала је и тешке тренутке, проблеме, али и способност да се носи са њима. Када су јој доктори рекли за њену болест и да јој је преостало годину дана живота било јој је олакшање да њен облик болести нема генетску подлогу и не преноси се на потомство. Умјела је да прихвати неминовност и то јој је дало унутрашњи мир што је највеће богатство које се може имати. Свако од нас ће на свој начин проћи кроз последња врата живота. Ксенија је имала оно најважније подршку и љубав у времену које јој је остало“, казао је Мијановић, наглашавајући да се права срећа налази у саосјећању и повезивању с другима.

„Смрт је дио циклуса поновног рођења. Да ли је Ксенија била срећна, мислим да јесте, ваше присуство и овај споменик најбоље показују да је била вољена и срећна. Сувишно је да причам колико ми Ксенија недостаје и колико ми је тешко да гледам њене слике. Утјеху ми пружају неке мисли: Смрт је кључ који отвара врата ка дубљем разумијевању смисла живота; Смрт је прелазак душе у други свијет гдје она стиче потпуније разумијевање истине и правде. Меша Селимовић каже: Смрт није у томе да нестанемо већ да останемо заборављени и зато Ксенија ће бити жива док смо ми живи и док овај споменик стоји овдје“, рекао је Зоран Мијановић.

Ксенијин супруг, Миодраг Давидовић захвалио је Преосвећеном Епископу Методију, свештенству, родбини, пријатељима што су својим присуством учествовали у помену његовој супрузи.

„Тужних је годину дана од када се упокојила у Господу и преселила у вјечност наша Ксенија. Након 41 године заједничког живота, током којих си нас дивно дочекивала и испраћала, отишла си Господу као дама простране душе, отмене скромности и узорне честитости. Отишла си, први пут, обучена у свечану одору и појавила се пред Спаситељем као принцеза из времена наше светородне лозе Немањића. Господ дваког чува на земљи док не уради оно због чега се родио. Мићко наш је урадио све оно због чега се родила и због чега је Бог створио у кратком животном добу. Када најближи оду нешто другачије заболи у души. И смијех има другачију грађу и сунце некако болније грије, иако си била дама која је огрнута сунцем. Све чега си се дотакла, позлатила си“.

„Била си најбољи основац, најбољи гимназијалац, најбољи студент Машинског факултета. Са јединственом визијом развоја, отпочела си прије 34 године стварање велике фирме за црногорске прилике, компаније „Нексан“. Била си све у једном, и темељ компаније, и главни носећи стуб свих година земљског живота. И данас живимо на темељима твоје визије, била си јединствен неимар до судњег дана. Служећи доброти и љепоти, постала си најопштије лице и највољеније име у роду нашем. Твоја жртва за Цркву и за Христа, за истину и правду Божју оспособила те је да сазнаш тајну голготе наше свете, саборне и апостолске Цркве. Као велики вјерник, који је носио Господа нашег Спаситеља у себи почела си да градиш и обнављаш многе куће Божје на земљи, говорила си да без вјере и наде нема спасења“, навео је Давидовић, подсјетивши на труд и љубав које је његова супруга Ксенија уложила у обнављању и подизању светиња наше свете Цркве.

„Обновила си, уз благослов нашег неумрлог Митрополита Амфилохија, највећу светињу у Црној Гори и шире манастир Острог и последња жеља у земаљском животу била ти је да се поклониш нашем Светитељу Василију Острошком и Тврдошком. Обновила си цркву Мајци Божјој и Светом Александру Невском на Светом Стефану, саградила маузолеј на Старом броду код Вишеграда гдје су усташе умориле 6. 257 дјеце, жена и нејачи. Била си највећи добротвор за градњу храма Христа Спаситеља у Подгорици, учествовала у градњи и обнови преко 300 цркава и манастира, оставила нам у аманет да завршимо манастир на Врањини гдје је наш Свети Сава столовао неко вријеме. Слава Господу, на дан твог упокојења, отпочели су ти радови, конак је у цјелости завршен и прије 15 дана освештан. Манастир није завршен, каснило се са пројектима и администрацијом, сада су радови у току и догодине ће се прославити 800 година од доласка Светитеља на Врањину, а манастир ће бити завршен“.

„Урадили смо два споменика Митрополиту Амфилохију, али због административних препрека нијесмо били у прилици да их поставимо и освештамо. Надам се да ће у наредним данима и то да се деси. Саградила си овај манастир, ову свету задужбину са цјелокупном инфраструктуром, али мајстори су доста пропустили да ураде и морамо уложити доста труда да све буде онако како си жељела. У знак љубави и пажње коју си заслужила у земаљском животу, а посебно труду и раду које су уложила у градњи свих ових светиња желио сам да се макар дјелимично одужим са овим скромним спомеником, да бих ову идеју опредметио затражио сам благослов нашег Владике Методија. Хвала Вам бескрајно, драги Владико што сте дозволили да у овом предивном амбијенту засија ова биста наше драге Ксеније. Бићемо колико будемо могли подршка нашој Епархији“, поручио је Миодраг Давидовић.

Члановима породице почивше Ксеније Давидовић и осталим сабранима, ријечима утјехе обратио се Епископ Методије.

„Не знам ко је од умјетника осмислио да Ксенија на овом споменику носи цвијет, али као што је цвијет најљепши израз цјелокупног биљног свијета са својом љепотом, њежношћу, миомирисом, тако су све оне особине које су красиле Ксенију, а понајприје њена племенитост, ненаметљивост, пожртвованост, љубав и смирење које је имала, а које су, како је народ рекао, и то њено покајање и вјера, најљепши цвијет људског поштења. Онај који је осмишљавао овај споменик можда није ни био свјестан шта је направио, али је, мислим, ту Божја рука одрадила да она управо буде са тим цвијетом који је најљепши цвијет она људског поштења“.

„Сва та њена дјела која је она учинила нису просута и нестала у простору, него она добијају нову форму и израз. И ово данашње окупљање на годишњицу и тај њен памјатник споменик који је направио Миодраг са својом породицом да јој се макар малим дијелом одужи за све што је она дала породици, народу и Цркви су свједочанство да ништа што је добро, лијепо и племенито не пропада, нити може пропасти. Све остаје сачувано у Божјој руци, а на корист кроз вријеме које не може то уништити за покољења која долазе. Да ово буде мјесто духовног напајања, мира, благодати, молитве, сваког доброг и племенитог дјела и врлине за које је сваки човјек створен по лику Божјем, призван да буде и да постане“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.