Сахрањени земни остаци монахиње Јустине Папић, игуманије манастира Добриловина
На манастирском гробљу у Добриловини код Мојковца, у суботу 17. августа 2013, сахрањени су земни остаци монахиње Јустине Папић, дугогодишње игуманије немањићке задужбине, манастира Добриловина.
Свету заупокојену Литургију у манастирском храму служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске. Молитвеном сабрању за покој душе мати Јустине, поред њеног оца, сестара, брата и најуже родбине, присуствовали су и бројни вјерници и пријатељи манастира Добриловина и саме мати Јустине, дугогодишње игуманије ове свете обитељи.
Након одслуженог опијела бесједом, над одром наше драге сестре у Христу Јустине, обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије. Он је истакао да ће она остати упамћена по својој честитости, доброти, љубави, вјери, милосрђу и свим оним хришћанским врлинама које су идеал сваког хришћанина, сваког монаха и монахиње. “Отишла је прерано, али испуњена добрим дјелима, чисте савјести, чисте душе, припремајући се и кроз тешку болест за одлазак у наручје Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа да Га прославља на Небесима, још више него што је то било могуће овдје на земљи“.
“Сабрасмо се, драга браћо и сестре, у поткриљу суре Сињајевине, да испратимо из овог живота и ове свете обитељи мати Јустину у небеску обитељ. Тужан је наш данашњи сабор, јер се растајемо са једном светом и праведном душом, честитом монахињом, игуманијом, свијетлим ликом у нашој светој Цркви, али колико је год тај губитак за нас овдје на земљи велики, потресан и тужан толико ће се још више обрадовати, надамо се, небеске обитељи које су препремљене за оне који Бога љубе, који Богу служе и свој живот посвећују Извору живота, Извору љубави Богу Живом, у све дане живота свог, као што је мати Јустина служила Господу од своје ране младости до последњег свог издисаја“.
Владика је подсјетио да мати Јустина потиче из честите породице, која је старином из ових сурих гора око Дурмитора. “Рођена недалеко одавде, а старим поријеклом негдје из ових гора око Дурмитора, од честитих родитеља Тихомира и Досте, одрасла је и васпитана у многодјетној породици. Пред њом се отварао животни пут као и пред сваком другом младом дјевојком, али она је, призвана милошћу Божјом, истином и правдом Божјом, призвана славом Божјом, све оставила, још у младости, и одлучила непоколебљиво и чврсто да служи светој Цркви Божјој у чину монахиње, оставивши све земаљско. И ако је неко испунио онај монашки идеал да му ништа земаљско не представља неко нарочито благо према ономе што је небеско и што је за спасење душе, то је испунила наша мати Јустина“, рекао је Његово Преосвештенство.
Он је казао да је драгу нам сестру у Христу Јустину одликовала једна нарочита праведност, она хришћанска праведност која подстиче савјест оних који се том праведношћу труде да што више Богу угоде, а такви људи највише и страдају. “То је она праведност која је испуњена кротошћу и бригом за ближње, бригом за своју савјест и за спасење ближњега“.
“Многи то нијесу препознали у почетку овдје и на другим мјестима, али кад су схватили да уз ту праведност иде брига, љубав, праштање и молитва, онда су је упознали на прави начин и сагледали сву њену људскост, њену човјечност, њену отменост, а прошла је та отменост и та честитост и праведност кроз многе провјере у овом животу. Да ништа друго, него од кад је дошла овдје, прије петнаестак година или више, у ову запуштену и скоро заборављену светињу којој је удахнула нови живот, а то није било лако, као што није никоме лако ко васкрсава старе, запуштене и заборављене светиње. Овдје у овој долини, на овом суровом мјесту то је можда било понајтеже. Никад се она није поколебала, никад се није жалила, никад није жалила себе, никад није жалила да принесе још жртве и још љубави Цркви Божјој, овој светињи, сестринству и овом народу овдје, подсјећајући га шта значи светиња“, нагласио је Владика будимљанско-никшићки.
Његово Преосвештенство је нарочито нагласио да је мати Јустина оставила неизбрисив и свијетли траг у историји чувеног манастира Добриловина, јер је послије дугих деценија запустошења и заборављања овој светињи вратила живот, очистила је, окадила својим молитвама и тамјаном. “Када је дошла овдје, није било ни манастирског конака, па се настанила у сеоској школи, али је отуда морала убрзо морала да изађе. На брзу руку је правила овај кров над главом, непрестано Богу служећи“.
“Изграђујући своју душу, изграђивала је ову свету обитељ, свету заједницу и свакоме отворила врата ове светиње, те је код наше мати Јустине наишао на изванредно гостопримство ко је год дошао са правим циљем, правом намјером и са поштовањем према светињи. Ономе ко није тако дошао знала је на лијеп начин да укаже и то је било потребно и биће потребно и убудуће, али, увијек са љубављу и бригом за спасење. Нарочито је била тешка ова последња провјера, драга браћо и сестре. Најтежа искушења попуштају се на оне најчвршће да се још више провјере, као што се злато у огњу испитује и није се поколебала него се још више охрабрила, храбрећи уједно и све нас, сестру Макрину, искушеницу Марјану, све своје пријатеље, припремајући се да буде што спремнија када добије Господњи позив“.
“Држала се у њеној тешкој болести као царица, храбрећи нас и свијетлећи својим врлинама, својом скромношћу, својом монашком смиреношћу и спремношћу да пође, не жалећи овог свијета и ништа што је у њему, у наручје Господа Који ће је позвати. То се убрзо и догодило, и ако може бити за утјеху њеним родитељима, браћи и сестрама, свима који су је познавали, а и свима нама који смо у овим црним мантијама, јер је она била члан наше духовне породице, свима нам је она оставила једну лијепу успомену. Брзо је и прерано отишла и то је оно што нас боли. Ипак, свој живот испунила је добрим дјелима, врлинама, побожношћу, молитвама, покајничким сузама, трудовима, монашким послушањима, свиме што краси једну честиту српску монахињу, испунила је године свог живота, који је био плодоносан у духовном погледу и те како. То ће се још видјети, јер је она оставила свијетли траг у историји чувене Добриловине. Послије дугих деценија запустошења ове сјајне светиње, њеног заборављања и потискивања, она јој је вратила живот, отворила је, очистила, окадила и својим молитвама и тамјаном, кућу направила и отворила, и обезбиједила свима који дођу овдје да имају гдје главу заклонити и утјехе својој души наћи“, рекао је Преосвећени Епископ Јоаникије, закључујући своју бесједу ријечима:
“Нека јој Господ дарује покоја, нека мати Јустина свима нама послужи као примјер како треба служити Господу у овом животу и како се треба држати у искушењима и болестима, како се треба спремати за посљедњи час. А она се за тај час спремала више деценија од тренутка када је ријешила да прими монашку ризу и да се обуче у стално сјећање на смрт, које чува од злих дјела и сваког искушења и упућује на пут правде. Нека Господ правде, милости и љубави буде милостив, нека мати Јустину уведе у своја вјечна Небеска насеља и дарује јој Царство Небеско“.
Монахиња Јустина Папић, рођена, иначе, 30. јануара 1966, у Прибоју у Републици Србији, упокојила се 15. августа 2013. након краће и тешке болести на Војномедицинској академији у Београду.
Вјечнаја памјат!
