Крст је знак Христових страдања, али и знак васкрсења

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Преподобног Доротеја, Светог Кипријана и Свете великомученице Јефимије, у недјељу 29. септембра 2013, Свету Архијерејску Литургију у катедралном манастиру наше Епархије, Ђурђевим Ступовима.

Преосвећеном Епископу Јоаникију је саслуживало више свештеника и свештеномонаха Епархије будимљанско-никшићке. Сабраном вјерном народу, који је у великом броју приступио Светом причешћу, Владика се обратио ријечима архипастирске бесједе, говорећи о Крстовдану, великом празнику наше свете вјере православне.

Бесједу Његовог Преосвештенства Владике Јоаникија преносимо у цјелини.

„У име Оца и Сина и Светог Духа“

“Мало је ко на Велики петак могао видјети и схватити славу страдања Христових. Једино они који су остали вјерни Христу под Крстом, сигурно, су у дубини свог бића осјећали да Господ Исус Христос Својим распећем побјеђује зло у овом свијету, поражава силу демонску својом смрћу и да смрт Христова претходи Његовом васкрсењу.“

“Ово говоримо због тога што тек са воздвижењем Часног и животворног Крста Христовог које се догодило више од 300 година послије Његовог страдања и Његовог васкрсења, пројавила се, видљиво и конкретно, слава Крста Христовог, јер Господ Исус Христос пренио је силу Својих страдања на Часно древо. То знамење, које је било предвиђено да буде оружје пораза и понижења, претворило се у оружје славе и побједе. Крст Христов је знак Христових страдања, али истовремено и знак Христовог васкрсења, Христове побједе и Његове славе. Он означава цјелокупно Христово дјело и Његов домострој, Његово оваплоћење и Његову проповијед и Његова чудесна дјела и знамења, чудеса и Његову смрт и Његово васкрсење и цјелокупно Његово дјело. Зато празник Воздвижења Часног и животворног Крста Христовог, који смо отпразновали прије неки дан, празнујемо и цијелу недељу дана послије.“

“Прва недјеља послије Воздвижења, послије Крстовдана овог јесењег, такође се прославља у знаку Крста Христовог, у знаку Његове славе и побједе над смрћу, али, у овом празнику сустичу се многи догађаји, а нарочито бисмо жељели да поменемо онај чудесни догађај када се Светом цару Константину, прије битке са његовим супарником Максенцијем 311, пред саму битку пројавила слава Крста Христовог на небу. Знак крста оцртао се на небесима и на њему је писало „Овим ћеш побиједити“ или „Овим побјеђуј!“. То је охрабрило Светог цара Константина и побиједио је, али још је важније то што се знамење Крста Христовог и славе Његове уписало и упечатило у његовој души те је он од тада постао вјерујући, он је од тада повјеровао у Христа и Његово оваплоћење, у Његово страдање и васкрсење и у силу Крста Његовог а тек је касније крштен. Том јављању и тој побједи услиједио је онај догађај од историјског значаја – доношење Миланског едикта, чиме је Свети цар Константин само дао слободу хришћанству, као и осталим религијама. А довољно је било само дати слободу хришћанству да оно врло брзо потисне све друге религије и све незнабожачке култове којих је било и сувише у пространој Римској империји и само за неких 60 година касније хришћанство је постало државна религија, званична религија у цијелом Римском царству.“

“Зашто је то био тако муњевит напредак хришћанства? Зато што је хришћанство права и истинита вјера и само је било довољно да она престане да буде гоњена, да има слободу дјеловања и она је заузела све, прожела све, прожела ону империју која се, до тада, прослављала на жалост гоњењем хришћана. Она је прославила ту империју, а то је велико Византијско царство које је дало толике велике плодове.“

“И још треба поменути оно што је најважније. Од тада је Свети цар Константин планирао како ће да оде у Свету земљу и да на мјесту страдања Христовог подигне свети храм и послао је, како пише у старим књигама, своју Свету мајку царицу Јелену, која је била хришћанка и која је, сигурно, веома много утицала на свог сина цара Константина, те је и он постао хришћанин. Она је откопавала света мјеста, она је први ходочасник послије Пресвете Богородице по светим мјестима, и нашла је Крст Господњи јер су га непријатељи Христови били бацили у једну провалију одмах поред Голготе, по старом римском злочесном обичају да се оруђа смрти остављају близу страдања. Нашла је Света царица Јелена Часни Крст Христов и одмах су се пројавила превелика чудеса од њега, а патријарх Јерусалимски Макарије уздигао је, у мноштву народа који се сабрао да се поклони Крсту Господњем, он га је уздигао са свештеницима високо, благословио све четири стране свијета и то уздизање ми, заправо, прослављамо. Прослављамо и онај велики дан када је Свети цар Константин завршио храм у Јерусалиму па је прије овог дана празновања Часног Крста освећен храм, а онда је цар Константин са свим епископима православне Васељене тада донио одлуку да се сјутри дан прославља и посебан празник Часног и животворног Крста Христовог. У спомен тог саборног васељенског прослављања тог дана Крста Христовог у Јерусалиму установљен је овај свети и велики празник.“

“Касније, још један догађај је везан за овај празник, а то је враћање Крста Христовог из Персије. Када су Персијанци заузели Јерусалим опљачкали су храм, понијели драгоцјености, а са њима и Часни Крст Христов. Међутим, они су били углавном незнабошци, мада је персијски цар Озроја, поштовао силу Крста Христовог и касније су Персијанци вратили ово чудесно и спасоносно знамење у Јерусалим. Византијски цар Ираклије донио је Крст Христов на овај дан 27. септембар или по старом календару 14. септембар и, такође, се и тај догађај празнује на овај свети и велики празник.“

“Ето, драга браћо и сестре, укратко рекосмо оно што је најважније да се зна од оних историјских података о овом светом празнику, али много је још важније да се удубимо у тајну Христовог искупитељског дјела, тајну Његовог страдања, Његове искупитељне живоносне смрти и Његовог преславног тридневног васкрсења. У томе је суштина наше свете вјере и када се клањамо Крсту Христовом ми истовремено прослављамо и васкрсење Његово и зато пјевамо на овај свети празник „Кресту Твојему поклањајемсја“, а нарочито у овај недјељни дан када славимо васкрсење Христово и такође још увијек празнујемо Воздвижење Часног и животворног Крста.“

“Нека сила Часног Крста, света, живоносна и исцјељујућа, спасоносна, васкрсавајућа допре до свих оних који вјерују у Христа, који се Њему клањају, нека обнови наше душе, наша срца, наше мисли, нека нас очисти од гријехова, нека обнови наше биће, нека нас просвијетли и уразуми и оснажи да идемо путем Христовим, да носимо свој крст, да у овом животу трпимо искушења, да имамо снаге, силе да искушења трпимо која долазе, која су неминовна, да их побјеђујемо, да их савлађујемо, да препреке које нам живот неминовно доноси не буду, заправо, препреке него степенице усхођења и усавршавања, јер свако искушење и сваки проблем је прилика да учинимо нешто добро и да на правилан начин ријешимо. Како ћемо препреке, које пред нама живот поставља, рјешавати то зависи, драга браћо и сестре, прије свега од наше вјере, од нашег смирења, од покајања, од наше молитве, од нашег поуздања у Бога, од призивања Божје помоћи, а онда, наравно, и од труда и од наших дјела и дјеловања. Али, претходно треба све ово чинити и сјединити са нашим дјелима и пост и молитву и покајање и трпљење, а онда, када се тако наоружамо духовно не треба ништа да сумњамо и Бог ће помоћи, милост Божја ће притећи увијек и биће нам на помоћи.“

“Тако хришћани не треба ничега да се боје, осим гријеха. Треба да буду слободни, призвани су на слободу, а када се ослободе од гријеха онда су на прави, истински начин слободни, драга браћо и сестре. Не може нас нико поробити као што ми сами себе поробљујемо. У томе је велики проблем, а народ који стално себе поробљава гријесима онда ће изгубити слободу и други ће над њиме завладати. А ми смо, ту негдје, на прагу. Још увијек имамо нешто слободе, али је губимо муњевито, а губимо је зато што нијесмо прави хришћани и што се не трудимо као прави хришћани и што нијесмо храбри као прави хришћани. У томе је проблем.“

“Нека Господ силом Часног Крста све нас оснажи, прије свега, у вјери. Нека нам дарује снаге да идемо путем Господњим да би се и на нама и кроз наше покољење прославило име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светог Духа и да би се и преко нас прославило знамење Часног и животворног Крста Христовог сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин“.