Поводом актуелне кампање која се води против Православне цркве и њених Светих тајни кроз „политичку медицину“ неодговорних појединаца из јавног живота, као вјерујући човјек и свештенослужитељ који је дубоко убијеђен у моралну исправност своје службе и одлучујућу улогу Божијег промисла у најфундаменталнијим законима природе кроз усклик псалмопојца „Господе, све си премудрошћу створио“, осјећам се дужан јавно изразити свој презир према примитивним покушајима политикантства, а јавности покушати пружити више информација на ову тему. За неупућене, и политика има медицину, код нас додуше, на примитивном нивоу. Наши грађани заслужују квалитетне здравствене информације, а не незнавене „хећиме“ којима је пуштање крви лијек за сваку болест.
Када смо послије несувислих и исполитизованих интервенција полиције схватили да постоје различита тумачења здравствених препорука смјеста смо контактирали ИЈЗ и добили врло разумне препоруке (10м2 по особи у храму, два метра размака између вјерника и без учесника са респираторним симптомима). Ни помена није било о Светом причешћу нити ризику од Евхаристије по јавно здравље нити захтјева за измјеном метода раздавања Светог причешћа.
Нажалост, да ли због мањка информација, да ли због мијешања политике у струку или преокупираности другим аспектима епидемије – епидемиолошка струка је постала недоступна. Уместо даљих консултација, сваки контакт је постао немогућ, а после потпуно тенденциозног саопштења НКТ-а за заразне болести уследило је већ поменуто ширење панике и нереда од стране неодговорних политиканата из јавног живота. Сваки лекар добро зна благотворни утицај вјере на болеснике и њихово оздрављење као и снагу вјере у тренуцима друштвене кризе као што је ова. Стога и није било чудно кад се ИЈЗ сагласио са наставком редовних богослужења, што је прихватила и полиција.
Недјељне Литургије су одржане уз препоруке што нам је свима служило на понос. Са невјерицом смо у Недјељу увече слушали да наша вјера представља наводну опасност по здравље и да су епидемиолози наводно дознали за метод раздавања Светог причешћа који се у садашњој форми примењује од 7. вијека – из медија. Какви су то љекари који први пут виде Причешће које се тако често раздаје по нашим болницама? У болницама се разноси и раздаје Свето причешће, неријетко се у њима организују и мјеста за молитве и литургијска сабрања а лекари су врло често дубоко вјерујући хришћани. Већина вјерника, који су истовремено и већина грађана у Црној Гори гледа на Свето причешће као на средство исцјељења и очување духовног и тјелесног здравља.
Од настанка микробиологије као науке 1860-их година , односно од када је Луј Пастер доказао да заразне болести изазивају микроорганизми, води се епидемиолошка полемика о хришћанском обреду Евхаристије.
Ова дебата траје безмало већ вијек и по. Она није карактеристична само за православље него и за друге хришћанске конфесије. Због бројности причасника и из практичних разлога од 7. вијека се у Византији користи кашичица, што је и данас главни метод у свим Православним црквама. Изузетак је Литургија Светог Јакова – брата Господњег, која се служи једном годишње, када се народ причешћује древним начином да се вјерницима даје да пију из Светог путира (Евхаристијске чаше) на сличан начин како се данас причешћују свештеници. У Римокатоличкој цркви, од 12. вијека народ се причешћује под једним видом тако што им свештеник даје Хостију (бесквасни хлеб) директно у уста – голим рукама, а у другој половини XX вијека послије литургијских реформи враћено је причешћивање лаика под оба вида, односно заједничко пијење из Евхаристијске чаше у неким приликама.
Англиканска црква, као и Лутеранска задржале су древни Западни начин причешћивања гдје се сви вјерници и свештеник причешћују из једне чаше уснама. Чаша се помало окреће и обод се брише између причасника, као што је то обичај код Православних приликом причешћа свештеника. Опционо је дозвољена и „интинкција“ односно да се вјерник причешћује умакањем освећеног хљеба сопственим прстима у освећено вино. Свим овим хришћанским конфесијама је заједничко да остатке дарова употреби свештеник после служења Литургије односно мисе. Евхаристија и обред причешћа, с обзиром на своје централно мјесто у Светом писму остаје централни култ цијелог хришћанства. Савјесно раздавање Светог причешћа и достојна употреба остатака је једна од главних дужности свештеника.
Питање о ризику од заразе је постављано много пута, поготово током епидемија црних богиња, колере, тифуса или куге. Скоро сваке године, у сезони грипе ово питање васкрсава. Слично као што у Западној штампи скоро сваке године уочи православног Васкрса увек васкрсава питање „Грчке хиљадугодишње преваре“ односно силаска Светог Огња на Гроб Господњи у Јерусалиму.
У новије вријеме, дебата о инфекцији путем Евхаристијске чаше се разбуктала прво 1890-тих година у Америци међу различитим протестантским деноминацијама.
Микроби су били ново откриће, а заразне болести и епидемије главни узроци смрти. Међу вјерницима различитих класних и расних сталежа постојала је тенденција да се имућнији и добростојећи гаде, али и боје дијељења Евхаристије са сиромашнима, бившим грешницима, алкохоличарима, покајаним проституткама, или са вјерујућим америчким црнцима, у новопронађеном страху од болести који је донео развој медицине. Новоуспостављени ауторитет науке у односу на традиционални вјерски и постојећу тенденцију ка сегрегацији је искористио др Чарлс Форбс и 1894. придобио је вођство Презбитеријанске цркве да на основу резултата његовог микробиолошког истраживања одобри индивидуални прибор за причешћивање.
За пет година др Форбс је постао главни заговорник, произвођач и дистрибутер индивидуалног прибора за причешће – захваљујући класичном америчком расизму и малограђанштини увијеним у обланду хигијене и здравља. Цијена његових луксузних евхаристијских комплета је достизала и 412 $ у данашњем новцу. Овакви предузимљиви љекари су брзо ишчезли почетком XX вијека јер, како су сами са жалошћу констатовали тешко је било наћи иједну епидемију која је потекла од Евхаристијске чаше, али је из других разлога ова пракса у неким протестантским црквама опстала до данас. Римокатоличке, Лутеранске и Англиканске цркве као и Православна црква настављају са старом праксом дијељења Евхаристијске чаше до данашњег дана.
Научна истраживања која су се бавила количином и врстом микроорганизама на евхаристијским сасудима у симулираним условима Евхаристијског обреда закључила су да у зависности од неколико фактора – алкохола у вину, антимикробног олигодинамског дјеловања бакра, месинга, сребра и злата која се користе као материјали, а посебно услед чина брисања прибора убрусом, микроби на овим предметима постоје, али је њихова количина врло мала.
Утврђено је да само брисање Евхаристијске чаше између причасника ланеним убрусом смањује број микроба за 90%. Иако други наведени фактори (алкохол у вину, додир са металима) доприносе смањивању броја микроба, они нису довољни сами по себи да униште микроорганизме због прекратког временског интервала између причасника. Међутим, кроз дуже вријеме наведени метали, делују готово потпуно антисептички. Ово својство сребра, злата, месинга и бакра од које су евхаристијске чаше обично направљене било је познато од давнина а данас је познато као олигодинамски ефекат.
Најновије студије указују на чињеницу да иако корона вирус може опстати на нерђајућем челику, стаклу или пластици данима, на чистом бакру нестаје већ после четири часа, док га месинг (од којег се често праве свештени сасуди и кашичице) уништава за неколико минута. Са почетком епидемије вируса ХИВ-а осамдесетих година ХХ века ово питање је обновљено, поготово после откривања случаја преношења ХИВ-а преко додира сукрвице зараженог са слузокожом здравог човека као нпр. приликом зубарске интервенције. Студија на ту тему закључује да пренос ХИВ-а или Хепатитиса Б директно путем пљувачке није никад забележен, а тим мање, посредно, путем предмета, те да „расположиви подаци не упућују на то да би пракса дијељења Евхаристијске чаше требала бити напуштена због ширења заразних болести“.
Епидемиолошки најзначајнија студија на тему дијељења Евхаристијске чаше и ширења заразних болести је урађена 1997. године кроз коју је праћено 691 особа које су приступале Евхаристији кроз дужи временски период, и ова студија је закључила да „особе које редовно, па чак и свакодневно примају причешће нису под већим ризиком од заразе у поређењу са особама које се не причешћују или које уопште не присуствују хришћанским богослужењима“.
Ову студију је на дату тему Центар за контролу болести САД-а узео као референтну тачку за своју званичну препоруку на ову тему, која је издата због честих злонамерних пријава противника евхаристијског обреда. Ова препорука између осталог понавља тврдњу Православне цркве: Никада није забиљежена епидемија која потиче из Евхаристијсе чаше. Додају да теоретски ризик од преноса постоји, али да је он вјероватно сувише мали да би могао бити детектован. Као мјеру предострожности препоручују да се вјерници са респираторним симптомима или са отвореним ранама у усној дупљи уздрже или причешћују на неки други начин. Забрана, због поштовања вјерских слобода, ником на ум није падала.
Англиканска црква Канаде је на тему својих богослужења и заразних болести оформила посебну комисију и спровела властита истраживања. Поред потврђивања постојећих налаза, потврђено је да древна хришћанска пракса ритуалног прања руку свештеника пре почетка богослужења која постоји неизмењена и код православних није само ритуална него и практична превенција већине евентуалних преноса заразних болести на богослужењима. Потврђено је да је теоријски ризик заразе преко усана мањи него преко руку те је споменута пракса интинктације (умакања) ризичнија, те да не постоји разлог за мењање евхаристијске праксе у редовним условима. Наравно, дате су препоруке и за ванредне ситуације.
Оно што је значајно у овом истраживању је да је Англиканска црква спровела и истраживање о здрављу, дуговечности и подложности заразама англиканског свештенства (које такође употребљава причешће послије вјерника, као и православни свештеници) на основу вишевјековних података о премијумима њиховог здравственог и животног осигурања: „Када би постојао било какав значајнији ризик у евхаристијској пракси Англиканске цркве кроз толике вјекове, изгледало би вероватно да би се тај ризик одражавао на осигуравајуће таблице стопе смртности англиканских свештеника који врше свето жртвоприношење вјековима, а уствари управо је обрнуто“.
Сличном логиком, православни свештеници у САД-у би требали плаћати веће здравстено и животно осигурање због служења Свете литургије, што још нигде није забиљежено, а америчке осигуравајуће куће сигурно не би себи дозволиле такав пропуст у профитирању што иде у прилог тези коју заступам. Једно истраживање каже да иако теоријска могућност заразе од причешћивања постоји, већа је вјероватноћа да ће се особа у храму заразити руковањем или хватањем кваке него причешћем.
Сличних студија је било и у традиционало већинским православним земљама, али намјерно прескачемо истраживања и студије из православног свијета, ради објективности и искључујући вјерске или конфесионалне елементе из аргументације. Такође преовладавајуће мистичко и духовно схватање вјере, непромјењивост и сталност правосланог хришћанског култа и обреда кроз вијекове и ослањање на емпиријску, небројено пута потврђену очигледну чињеницу да Свето причешће није било повезано ни са једном епидемијом у историји је условило да ово питање не буде толико контраверзно као на Западу гдје је историјски пут хришћанства био другачији, а рационализам превалентнији.
Одступања од устаљене праксе у богослужењима у току епидемија су биле примјењиване у изузетним случајевима, више због умиривања страха, обично уз препоруку љекара и власти. Црква је увек чврсто стајала на становишту да Свето причешће исцјељује тјелесне и духовне слабости оних који га са вером примају.
Такође, снисходећи слабостима људским, прихватала је савјете струке како због умиривања слабих и маловерних, због „вакцинације“ људског страха и незнања, тако и због бриге о човјеку, па и да не искушавамо Господа Бога, пазећи при том да се не падне у малодушност и маловјерје и да изузеци остану изузеци и да се чине само када постоји крајња потреба. Треба имати у виду да су велике богиње, колера и куга биле болести од којих је умирао сваки други или сваки трећи заражени, а преживјели је остајао са доживотним здравственим последицама. У случају коронавируса 99% оболелих преживљава без икаквих последица. Од када су опаке болести покорене вакцином промене и прилагођавање богослужбене праксе нестају.
Први који је код нас критиковао праксу причешћивања из хигијенског аспекта био је рашчињени архимандрит Српске православне цркве, а потоњи народни учитељ Васа Пелагић.
Због свог негативног става према религији уопште био је величан и слављен у време комунизма, као народни херој. Његову аргументацију против црквених „петљанија“, како их је он називао, а која је укључивала и критику раздавања Светог причешћа преписују каснији партијски комесари чији се идеолошки прејемници са малих екрана у Црној Гори вијек и по касније обрушавају на Цркву са истим неутемељеним аргументима.
Према писању блаженопочившег патријарха Павла питање употребе кашичице и одбацивање наводних хигијенских, догматских и естетских разлога архимандрита Петронија Трбојевића од стране Светог синода Карловачке митрополије 1911. године је учврстило претходни став да се причешћивање кашичицом задржи. Током последње епидемије једног облика црних богииња – односно епидемије вариоле вере 1972. године у Југославији, која је уједно била и последња епидемија великих богиња у свијету, Црква није промијенила начин причешћивања, а пренос заразе путем учешћа у богослужењу није забиљеже, као ни приликом Х1Н1 пандемије 2009. године у вријеме свјатјејшега патријарха Павла.
Међутим, треба имати у виду да то медицинска струка тада од Цркве није тражила, и да су за обије болести постојале залихе опробаних и тестираних вакцина. Југославија је захваљујући озбиљним стручним, индустријским и административним капацитетима на епидемију вариоле вере реаговала муњевито. Уз помоћ „Торлака“ у року од неколико мјесеци вакцинисано је близу 18 000 000 људи. Болнице са зараженима су стављене у карантин веома брзо, а југословенски епидемиолози су имали искуства из афричких жаришта и помоћ СЗО. Народ је љекарима вјеровао, а држава се бринула за грађане. Нико се није обрачунавао нити са Црквом нити са Исламском заједницом и политизирао вјеру без обзира на владајућу комунистичку идеологију и на чињеницу да је вирус донешен нехотице, са муслиманског хаџилука.
Данас је ситуација другачија: за садашњи корона вирус вакцина још увијек није развијена, и не зна се када ће бити доступна.
Не постоји ни ефективна терапија, а шири се муњевито и подмукло са дугим периодом инкубације. Иако та болест није толико опака као претходне епидемије, живот се промијенио. Популације су старије, живи се дуже, а људи рутински облијећу планету и шире заразе. Пре само једног вијека, ову болест нико не би ни примјетио нити би она имала могућности да се прошири. Стога су ванредне околности те је разумно да се снисходи и може бити оправдано страх невјерујућих или слабих „вакцинисати“ и богослужбену праксу привремно прилагодити, како се већ чини широм православног свијета на различите начине, али не путем декрета и насиља над вјером. Барем док се више о овом вирусу не научи и сазна.
Нажалост нијесмо имали прилику да о овоме разговарамо са надлежнима јер је, како изгледа, неко ружно, злонамерно и примитивно политикантство процијенило да не ризикује ништа ако цијелу земљу остави без Светих тајни и без Литургије усред Великог поста, а добија се прилика да се примјењују надрилекарске методе политичке медицине.
Без трунке поштовања, и без трунке уважавања колико грађанима ове земље значи њихова вјера, наредбом о обустави свих богослужења де факто се уводи ванредно стање укидајући основне вејрске слободе и једину расположиву терапију која доказано дјелује против свих болести духа и тијела. Чак и вакцинација која спасава животе има одређене ризике, стопу смртности, могуће компликације у врло малом, али реално постојећем проценту, али наука каже да предности надмашују ризике. Ако се не слажемо са тим мишљењем – затвор. Када водите дијете на вакцинацију постоји мала шанса да га и повриједите. А она је законом обавезна – на тај ризик нас држава приморава и за вријеме корона вируса и у редовним околностима.
На Свето причешће не приморава нико никога. Није се играти са Богом, укидати једину терапију која је до сада поуздано дјеловала и то чинити због властитих предрасуда није ни мудро ни далековидо. За само један дан, послије примјене политичке медицине проценат обољелих у Црној Гори је скочио изнад онога у Кини и то у претежно римокатоличкој и муслиманској полулацији у Тузима, гдје сигурно није било причешћа кашичицом. Побогу, зар то није довољни показатељ да се са Богом и Светим богослужењем није играти? Зар смо тако горди да мислимо да тајне космоса које је Створитељ неба и земље, и видљивог и невидљивог, и људи и вируса потпуно разумијемо и разумом обухватамо, док се Вавилонска кула лажне сигурности глобализације пред нама руши? Не можемо се ни Богу помолити за оболеле како ваља и тако помоћи нашим комшијама и пријатељима на искушењима, због сујете и кратковидости политикантства.
И на послетку да се извиним свим правим хећимима, а не онима под знацима навода са почетка текста који су спасили небројене животе а захваљујући којима је вариолација, први облик инокулације против великих богиња пренесена из Отоманског царства у Европу и захваљујући којима смо ми један од првих народа Европе који није масовно умирао од ове опаке болести.
Пише: Ђакон Константин Дојић
