У организацији Епархије будимљанско-никшићке и Института за српску културу у уторак, 9. јула 2019, у Црквено-народном дому у Никшићу, представљена је књига „Црква, право, идентитет“ проф. др Богољуба Шијаковића.
У свом обраћању професор Шијаковић је назначио да модерна демократска држава строго разликује шта је свето или сакрално, а шта секуларно или профано. Секалурана држава, по његовим ријечима, своје ингеренције задржава на простору секуларног или профаног, а простор светог или сакралног препушта Цркви.
„На Цркви је да регулише простор светог, а не на држави. Држава мора да јемчи слободу да Црква то чини, па, чак, и свакоме да то чини индивидуално, а не да она те ствари регулише, да се она тиме бави, баш зато што је секуларна демократска држава. Али, овдје се не ради ни о секуларној, ни о демократској држави. Овдје се практикује секуларизам као идеологија, а фундаментално начело је неутралност државе“, констатовао је Шијаковић.
Он је мишљења да је вријеме у коме живимо доба постистине, доба постфактичности, доба кад је истина релативизована, чињенице, докази, не вреде ништа, а глобални примјер тога је Црна Гора.
„Говори се о обнови државности, обнови Цркве итд. Међутим, овдје се ништа не обнавља, обнавља се само имовина људи на власти. Не постоји никаква обнова, јер је то обнова нечега што никад није постојало. Како да обновите државност кад је правите на потпуно другим принципима и темељима, који су супротни традицији? Како да обновите Цркву коју формулишете тако како никад постојала није, да обнове аутокефалну црногорску православну цркву, која никад није постојала“, казао је Шијаковић и додао да не постоји ниједан доказ да је таква Црква било кад и у било ком смислу постојала.
„У великом каталогу Васељенске патријаршије не стоји, не спомиње се тзв ЦПЦ. Нема је, не постоји ниједан доказ, чак, ни елементарни да је неко некад тражио аутокефалност, а да би нека Црква била аутокефална неко мора то да тражи. Дакле, не постоји никакав траг, ни документ, ништа па, како сад може бити обнова? Све су то потпуно нове и јединствене ствари. Такав је и закон који је испровоцирао објављивање ове књиге – закон против Српске Православне Цркве“, навео је Шијаковић.
Најава тог закона, по његовим ријечима, представља укључивање власти у Црној Гори у прославу 800 година аутокефалности СПЦ. Нашли су на себи својствен начин, прилог да учествују у прослави тог великог јубилеја.
„Став да је држава била власник имовине, елементарно, није тачно. Идеја да се сва имовина „ан женерал“ законом отме, то је незапамћено, то не постоји. Постоји процесно право, управно право, тужбе, начини на које неко може да доказује власништво, па ако докаже власништво суд му то пресуди. Не, него се сад од Цркве тражи да Црква доказује за сваку ствар своје власништво. Како ће те ви доказивати, потезати доказе за Ђурђеве Ступове, за Морачу, премда то, такође, може да се докаже. Знамо ко је то правио, како је правио, имате ктиторе осликане у манастирима. Тај ктитор држи храм чији је ктитор, има ктиторска повеља и то је доказ власништва. Неким чудом, власт је, изгледа, у контакту с ктиторима; чекамо доказе како су то ктитори њима јавили да на њих преносе своја ктиторска права над храмовима. То су фантазмагорије, то је живот сваког дана у Црној Гори“, поручио је др Шијаковић.
Он је указао да је најављени закон против СПЦ, како га Шијаковић именује, врло опака ствар. Њиме се, између осталог, припрема терен да се отимају цркве и манастири, не само у Црној Гори, него и на Косову и Метохији, пошто су владајуће структуре у Црној Гори, сматра он, у најбољим могућим односима са владајућим структурама на самопроглашеном тзв. Косову.
„Толико је чврст загрљај међу њима и толика блискост да је предсједник Владе Црне Горе недавно рекао: Ми смо признали Косово упркос томе што је 80% становништва било против. Ако неко ради нешто против огромне већине свог становништва, онда једини мотив који пада човјеку на памет је огромна љубав која надире међу њима. Те структуре су изузетно повезане, а постоји и метаструктура која руководи радом тих структура“, оцијенио је Шијаковић, наводећи у прилог овој тврдњи случај да су приштинске власти, уз помоћ њемачке амбасаде у Приштини, кренуле да у Новом Брду реконструишу остатке православне цркве Светог Николе, приказујући то као римокатоличку цркву.
Шијаковић је казао да се и са великом упорношћу покушава увести тзв. Косово у УНЕСКО да би се, преко тога, они појавили као ентитет, који претендује да штити културну имовину. Сада се исте формулације чују и у Црној Гори.
„Оне се налазе и у овом закону против Цркве, да је мотив заштита културних добара. Наравно, свака држава треба то да чини. Црна Гора, већ, има закон о заштити културних добара и то се чини тим законом. Врло је интересантно да се појављује ентитет који каже: Ми хоћемо да штитимо врло драгоцјену библиотеку, рукописе, средњовјековне инкунабуле у манастиру Морачи и то онај књижни фонд који смо `45. запалили и уништили. Онај ко је девастирао сакралне објекте сад се кандидује да их штити, након што их је Црква обновила, средила, вратила у живот, јер ти сакрални објекти нијесу само културно-историјски споменици, како то воле да кажу, него је то живот за Цркву и вјерујуће људе. То је сам живот, дио њихове вјерске слободе и права на вјеру и слободу“, нагласио је Шијаковић.
Оцијенио је да је проблем, пред којим се налазимо, драматичан и важан, те да завређује да свако од нас учини све што може и што не може да се томе супростави.
„И ова публикација, труд мојих колега и, посебно, Института за српску културу усмјерен је у том правцу, да се сви потрудимо и учинимо све што можемо и понешто што не можемо да се супроставимо овим опаким намјерама против Цркве, против нашег идентитета, против наше слободе. То наше супростављање је потврда да смо цивилизовани, да се залажемо за слободу и демократију“.
Књига „Црква, право, идентитет“ (издавач Институт за српску културу) обухвата текстове проф. др Богољуба Шијаковића, који се односе на назначене теме, а изашли су у периоду од 1992. до 2019. На промоцији су говорили: доц. др Будимир Алексић и проф. др Микоња Кнежевић. Модератор вечери био је Марко Ковачевић.
