У оквиру манифестације „Дани породице Романов“, коју, у Никшићу, организују НВО „Пандурица“, Општина Никшић, ТО Никшић и Саборни храм Светог Василија Острошког, у петак 18. јула 2025. године, на платоу испред никшићке Саборне цркве, представљена је књига „Укрштене речи“, аутора Зорана Костића – Цанета, вође познате рок групе „Партибрејкерси“ из Београда. 

На промоцији Костићевог књижевног првијенца, збирке пјесама „Укрштене речи“ обратио се протојереј Мирко Вукотић, секретар ЕУО-а Епархије будимљанско-никшићке, наводећи да су ово дани кад наша Црква прославља и сјећа се царске и мученичке породице Романови и оних с њима пострадалих. 

„Пострадалих због истине, за Истину, истином која ослобађа, јер, добровољно ићи на заклање је пут који се слиједи, утабан је, а тежак, о њему се мисли и пјева, њиме смо позвани да живимо, али то није лако. Тај пут је „Укрштена реч“, или укрштеница, сплетена од разних путања од којих једна води ка рјешењу, често она вертикална. Ми хришћани прво морамо ријешити хоризонталу да би добили прилику да рјешавамо вертикалу“. 

„Пјесник који нам се овдје представља, још увијек, гледа хоризонт, али мисли вертикалом. Његова мисао сијече хоризонт и прави крсни знак, јер свјестан је пјесник да само под знаком Крста, у Крсту и Крстом се треба мислити и борити“.

„Ово је, пјесниче, мој доживљај, иако сте ми јасно, на почетку и у Прологу, а онда у ових 147 тачака или глава или, можда, дана, сугерисали да не очекујем много, поготово што кажете да је овдје стало све што није имало где“, констатовао је свештеник Вукотић, додајући:

„Ово писаније сам схватио као писање о животу, о човјеку, о слободи, о мишљењу, на крају, као и на почетку о Истини. Намјерно сам ставио велико И, јер истине нема без Онога који је Пут и Истина и Живот. Колико само под овим Живот има живота разног, чак и кад си на моменте неко други и број, кад си неко и кад си нико, кад те има и кад те нема, или Цанетовим ријечима: кад свој живот трпиш у присуству смрти, јер потреба за њим је јача што га мање има, опет се користим пјесниковим ријечима, и опет, јер мртав је ко одбија да живи... Вечности треба, вапи певач, јер га живот држи у шаци, у систему нема места за њега. Јер шта ћемо чути у овој рупи? Оно што знамо или оно што нам треба? И, опет ће Костић, укрштајући записати да Истине треба да се душа храни. Пјесник о умјетности говори из свог угла, каже да је умјетност све чега у животу нема. А живот је све о чему умјетност снева“, указао је о. Мирко.

Додао је да се Костић осврће и на технологију данашњих дана, која укида постојање неба, душе у нама.

„Па отуда и то лутање да се нађе пут бољи и, опет, се обраћа Некоме, питајући га: Колико још да те чекам, да се појавиш? Једна од колона нуди одговор без питања, живот живе људе тражи. Жив ће бити ко се ослободи лажи. Јер ко лети високо упада у око. Туђем паду многи се веселе, туђ пад многи желе“.

„Али, ето ти слободе, слобода мучи многе. Пут под ноге. Нико ти је неће дати, мораш себе по њу слати... Пјесник нас опет упућује ка Небу, па небеса моли да не изгори, јер систем је пао да ли се јавља онај ко је звао? Небеска мисао је и кад каже: оно што имам припада свима, а оно што немам само мени“.

„И опет, и стално, Истина, Живот, Слобода, Небо, и са свих страна и из свих праваца, све колоне испуњене, остаје коначно решење Укрштених речи, остављам да га заједно ријешимо уз помоћ сочинитеља укрштенице, јер укрштеница није ријешена све док не потврдимо решење до кога смо дошли, и то од онога ко нам је задатак и задао“, рекао је свештеник Мирко Вукотић, дајући препоруку за читање овог дјела, као и за посједовање у личној библиотеци. 

Збирка је објављена 2024. године, у издању ИК „Лагуне“, и садржи 147 пјесама.  Пјесме из збирке „Укрштене речи“ описују „као огледало окренуто према вама, које мотивишу и покрећу на делање. Суочиће вас са истином, држати будним и неће вам дати да предахнете. Један човек, а то може бити свако од нас, бескомпромисно се хвата укоштац са судбином и животом, и не намјерава да поклекне. Иако књига забрињава и растужује, она прије свега пружа утјеху и охрабрује“.

Разговор са Костићем, пред никшићком публиком, водила је Марија Јелић, а аутор је, између осталог, говорио о вјери као врховној врлини и слободи као ултимативној вриједности.   

„Вјера у Бога је то свјетло да оно обасја ту нашу природу мрачну и крваву, јер ми смо људи који живе на земљи и гледају да што лакше прођу и наш живот, као што знамо,  није лака ствар. Стално нешто биће боље, не може да буде боље без неба, без Бога“, казао је Костић.