У манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Блишкову код Бијелог Поља на празник Светог Прокопија, у суботу 21. jула 2018, Свету Архијерејску Литургију је служио Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, уз саслужење бројног свештенства и монаштва.
Послије Архијерејске Литургије Преосвећени Владика је, испред ове немањићке светиње, пререзао славски колач и освештао жито.
Владика се у архијерејској поуци захвалио јеромонаху Владиславу, игуману ове светиње, као и домаћинима славе и сабора.
У својој бесједи Владика Јоаникије је подсјетио је да су се кроз историју цркве поједини људи, који су раније били незнабошци, а понекад и гонитељи Цркве, обраћали дејством Божје силе и да је њих Бог призивао, те су послије обраћења постајали прави хришћани.
“Они хришћани који су били спремни да положе свој живот за Христа и многи су то чинили. Међу њима само да поменемо великог Апостола народа - Павла, или Светог цара Константина. Говори се да је цар Константин раније био незнабожац, а формално је сигурно припадао паганској религији. Али може бити да се и у његовом срцу, и прије него му се јавио Крст Господњи, јавила вјера хришћанска, зато што му је мајка била хришћанка. Света Марија Египћанка се, такође, преобратила, али данас нам је посебно важно да поменемо обраћење Светог Прокопија“.
„Међутим, поједини хришћани су постали вјерујући људи на основу свог дугог размишљања, усавршавања, учења и труда, па бисмо рекли да једне Бог призове својим чудесним дејством и милошћу, а други постану хришћани по наслеђу или по своме размишљању. Али, неће бити да је то баш тако, него се то двоје негдје спаја, јер и ови које смо поменули, нарочито Свети апостол Павле, Константин и Прокопије сигурно су тражили Бога. Једно вријеме су ишли погрешним путем, што се тиче вјере, али, ипак, Бог је препознао искреност њиховог срца, заправо, гледао на њихово срце, које је код човјека дубље од разума. Разум врло често оплића, уђе у неке трице и кучине, али срце остане дубље и здравије. Тако је било и са Светим Прокопијем“.
„Васпитан као незнабожац, мада му је отац био хришћанин, али се рано упокојио, док је мајка била незнабошкиња. Тако је васпитан у незнабожачкој, паганској вјери и био је веома успјешан као војник, а касније и као војвода код римског цара Диоклецијана, па је добио задатак да гони хришћане. Али, на том путу, као и Светом апостолу Павлу и Светом цару Константину, јавио му се Господ и појавио се Часни и Животворни Крст Господњи. Пошто га је Господ призвао, у његово срце се уселила вјера, најдубља, најсветија и најчистија и очистила његову душу и просветлила његов разум и мисли, улила храброст у његово срце да је био одмах спреман да страда за Христа. Одмах је исповиједио своју вјеру и саопштио да је хришћанин јавно, а у то вријеме то је значило бити спреман на смрт. Сад можемо мислити колико смо се ми данас удаљили од такве вјере. А, заправо, прави хришћани и у вријеме ратова, гоњења и у мирна времена, увијек, свој живот приносе на жртву Богу Живоме. И, увијек, жртвују много шта из овога свијет од онога што је људима драгоцјено ради славе Божије, и презиру ствари које су многима овдје скупе, све оно што је лажно, а тога је много у овом свијету, и истовремено је људима то драцоцјено и томе посвећују много свог времена”, бесједио је Владика Јоаникије.
Говорећи о ономе што често окупира данашњег човјека, што га одвлачи од вјере и Христа, Владика је поменуо разне телевизијске садржаје, који су развратни и скрнаве људску мисао.
“Ево, чујемо да се на телевизији емитују некакве развратне емисије, па се дешава да људи не нахране своју стоку, јер по цијелу ноћ проведу поред телевизора, скрнавећи своју мисао, а у тим садржајима нема ништа осим скрнављења и онога што разум наводи на разврат. Па кажу да тога има свуда. Е, јесте има свуда, али у озбиљним државама то је на последњем мјесту и у ћошку, тамо гдје му је, заиста, мјесто, озбиљне државе никада то не стављају на прво мјесто. А по овоме се види какав смо народи постали, чему највише посвећујемо времена. Ово говоримо зато што, гледајући на животе Светих треба да се поучимо“.
„Свети Прокопије, који је живио у вријеме гоњења хришћанства, када је задобио вјеру и када га је Бог помиловао, благословио и просветио његову мисао вјечном Божјом истином, правдом, свјетлошћу и милошћу, од тог момента је ишао путем Крста. Дао је једном добром кујунџији да му направи крст онакав какав је видио, а крст је знак славе и силе Божје, знак вјере хришћанске, знак Христовог страдања, али и Његовог Васкрсења. Истовремено, је и наш знак – нашег страдања и нашег васкрсења. А када се знаменујемо силом Крста Христовога, тада се знаменујемо силом Његовог Распећа и Васкрсења, а то је оно што је главно, суштинско у нашој светој вјери. И, наравно, да је брзо био оптужен као реметилачки фактор, јер је у то вријеме било гоњење хришћана, а званична вјера паганска, поштовање паганских богова”, бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије.
Владика је истакао је у тој религији значајно мјесто заузимао култ цара - отуда и култ личности, што је и нама познато.
“Иако смо европски народи, цивилизовани али, врло често, се успоставља мањи или већи ‘култић’ личности, као што је има Лењин, Стаљин, Јосип Броз, а има малих брозића још доста код нас, па би и сваки шеф мјесне канцеларије да буде мали броз. Али прошла су та времена и људи не виде која су времена дошла”, казао је Владика будимљанско-никшићки.
Он је подсјетио на вријеме обнове ове светиње када су се договарили да заповиједни празник Светог великомученика Прокопија буде установљен као љетњи сабор, како би се вјерници окупили у што већем броју, јер саборовање због сурових зима у овом крају није могуће на празник Ваведења.
“Питао сам људе одавде које Светитеље овдје народ највише поштује. Кажу да поштују Огњену Марију, Благу Марију, Светог Илију, али ми смо већ имали неке храмове који су подигнути или су се градили у њихову част и већ били установљени сабори. Питао сам да ли народ поштује Светог Прокопија, а људи су ми рекли да је раније мало ко радио на тај празник, него су увијек поштовали Свеца. Ми смо се ослонили на то што је некада било и што се још увијек памти и, ево, хвала Богу, дивног сабора Светог Прокопија. Увјерен сам да ће свима нама који призивамо Светог Прокопија он, заиста, бити на помоћи и био је у овој светињи као игдје. Није било лако ни обновити, ни опстати у овој светињи. Требало је овдје опстати, а то је учинио отац Владислав, али не треба да се жали, јер је имао изобилну Божју помоћ. Заправо, он је имао велику повластицу да овдје буде први игуман обновљеног Блишкова и то је велика част. А част је и свима који су имали прилике да учествују у обнови ове светиње. Нека Пресвета Богородица, којој је ова светиња посвећена, свима буде на помоћи и молитве Светог Прокопија да заштити све оне који су се потрудили око ове светиње, који су дали прилог од чистог срца, онолико колико су могли, и нека Бог умножи добро и свако задовољство у њиховим душама и породицама“, поручио је Његово Преосвештенство владика Јоаникије.
Домаћини овогодишњег славља Здравко Мишељић и Драган Бабић, који су припремили трпезу љубави, предали су дио колача Браниславу Кљајевићу, домаћину за следећу годину.
У програму црквено-народног сабрања учествовали су: гуслар Слободан Фемић, пјесник Радосав Лековић, млади рецитатори Јелена Петковски из Никшића и Василије Лекић из Берана, те његова сестра виолинисткиња Теа Лекић, која је наступила уз вокалну пратњу Ање Боричић.
