На празник, Свете великомученице Ефимије, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске г. Кирило, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светога Луке, Жупи Никшићкој, поводом имендана игуманије Ефимије (Никчевић).
Владици Кирилу саслуживали су свештеници епархија Будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор и архијерејски намјесник никшићки Слободан Јокић, протојереј Миодраг Тодоровић, јереј Огњен Фемић, јереј Милош Лучић и протођакон Костантин Дојић.
Обраћајући се сабранима ријечима литургијске проповједи Преосвећени владика Кирило који је подсјетио да је великомученица Ефимија живјела почетком 4. вијека, а пострадала је у вријеме великог гонитеља хришћанства цара Диоклецијана, када су отприлике и пострадали великомученици Георгије и Димитрије.
„Та епоха великомученика је предзнаменовала да ће брзо доћи крај безумљу, гоњењу хришћана као што се то и десило појавом звијезде са запада. Тада је из Галије дошао Константин, који је прекинуо гоњење хришћана тим својим чувеним Миланским едиктом 313. године. Велики учитељ цркве је говорио да мучења не могу истријебити Цркву јер из крви мученичке израста Црква. Тако се десило и у наше дане кад су неки нови безумници гонили Цркву на нашим просторима и на просторима шире словенске групе народа, међутим после завршетка њихове владавине Црква је васкрсла и слава Богу остаће до краја свијета и вијека, како је то Господ обећао да би свједочила истину Христове ријечи овом свијету“, казао је Владика Кирило, додавши да је Света Ефимија имала свој дан негдје у септембру кад се слави дан њене праведне кончине, а данас славимо чудо које се десило у вријеме халкидонског сабора 451. године.
Тада су се Оци сакупили да би поново одијелили пшеницу од кукоља и да би нам, по ријечима Епископа Кирила, показали истинито учење наше Цркве, односно Господа и Његових апостола.
„Управо је Халкидон 451. године изабран за сабор, у епохи цара Теодосија млађега, он је умро прије сабора, и скупили су се оци да би установили правилно исповједање вјере и да би одбацили јерес монофизитизма која је тада узбуњивала духове на истоку и на западу. Изабран је Халкидон јер је храм Свете великомученице Ефимије, њој саздан, био велики храм који је могао да прими преко 500 епископа. Дуга би била прича о халкидонском сабору, ја ћу напоменути неке важне детаље“.
„Кад се појаве ти неки људи који причају лаж, онда их Црква означи као људе које не треба слиједити и да правилно учење. Увијек је било, не филозофирање ради саме филозофије да би се показали некоме паметни као што то раде филозофи и научници, него је православна теологија увијек вапај за спасење и управо је атј критериј, који је установио Атанасије Велики на Првом васељенском сабору, био је главно оружје Светих отаца против разних варијанти монофизитске јереси, које су се тада појавиле“, бесједио је Владика.
Навео је да су ти јертици изналазили разне начине да би тобож одали већу почаст Богу, а је то, сматра Епископ Кирило, врло опасан пут, кад неко под предлогом веће почасти учини нешто што не ваља, као што је Броз и комунисти, који су га слиједили, да би одали већу почаст Његошу срушили цркву и озидали чудовиште од маузолеја.
„Видите, како је тај пут опасан и како доводи до лажног резултата. Треба дати ону истиниту почаст и поштовање, а не већу или мању. Оно што није примљено од стране Христа, у Његову ипостас није спашено, врло једноставно и то је на наки начин критериј смирења. Оци су хватали да човјек не може да се спасе сам, да је потребно да Господ Исус Христос, јер је Бог Онај Који јесте и из Њега извире живот, дакле, уколико нас Бог не прими у своју ипостас, односно Слово Божје кроз Кога је све настало, а у Христу се све наново ствара. Он је нашу природу цијелу, не без ума, или без душе, цијелу природу примио у своју ипостас и то је кључ нашег спасења“.
„То је вјера Петрова којом је он рекао: Ти си Христос Син Бога живога. Није лако исповједати Бога, поставимо се у Петров положај да признаш да је човјек којег пред собом, Бог, и то је било кључно; ако читате Јеванђеље нико није сумњао да је Христос човјек, било је кључно да се повјерује да је Он тај месија, Син Божји, да је Он Бог. После се појављују у 5. вијеку људи који тврде да Он није човјек него само има божанску природу. Нелогично, како ђаво умије да вара људе и да им приказује лаж за истину. Дакле, шта је то Петрова вјера? Човјеку Исусу из Назарета, рођеном од Марије, он каже: Ти си Син Божји, значи Он је род са Богом, али је већ и род с нама, јер је он човјек, рођен од Марије. Ми смо се ородили с Богом, ми смо исти род са Богом, ако смо у Христу“, бесједио је Преосвећени владика Кирило.
Фото: Радио Светигора
