У 15. недјељу по Духовима, 25. септембра 2022. године, Литургију у цркви Светих апостола Петра и Павла, у Бијелом Пољу, служио је јереј Александар Раковић.
У бесједи послије прочитаног Јеванђеља, он је подсјетио да у данашњи дан прослављамо Оданије Рођења Пресвете Богородице, када још једном празнујемо велики празник Богородичин.
„У ову недјељу још једном празнујемо празник Рођења Пресвете Богомајке, али се налазимо и у недјељи још једног великог и дивног празника, Воздвижења Часног Крста у Јерусалиму, када је мајка тадашњег цара нашла крст, који је са тадашњим јерарсима Цркве препознала, уздигли су га и посвједочили цијелој васељени да је то Крст Господњи, на којем је Господ Страдао, да би како каже Јеванђеље: Нас подигао и привукао себи. Не к себи и само к себи, него и ка Оцу Небеском, јер је све од Оца и све треба да иде ка Оцу. Зато, увијек, треба да се сјећамо да су два пута којима можемо да идемо у животу, један ка Оцу и други од Њега, јер смо сви дјеца тог Оца, нико није изузет и свако ко је саздан је и призван, како каже литургијска молитва, из небића у биће, Он је дијете тог Вишњег Оца. Ко неће Бога за Оца, наћи ће другог оца, а од тог другог оца нека нас сам Господ Бог сачува и сохрани”, бесједио је о. Александар.
Указујући на прво Јеванђеље по Матеју, о. Александар је казао да нас њиме Господ опомиње да у двијема заповијестима лежи сав закон и пророци и сва апостолска наука.
„То су заповијести: Љуби ближњега својега и Љуби Господа својега, што значи љуби Оца и сву дјецу небеског Оца, јер су смо сви Његова дјеца. Господ даје слободу сваком бићу, не мора свако да љуби ближњега, дјецу тог нашег Оца, а ми који смо призвани некада и немамо снаге, али нам је Бог даје. Да се вратимо на данашњи Апостол, који каже да се „у земљаним судовима пројављује Сила Божја“. Како да постигнемо ову љубав, питамо се и некада нам се чини немогуће, да смо слаби за ову љубав, да љубимо читавим својим бићем, умом, душом, срцем и снагом Господа и ближњег свог, као самог себе“.
„Апостол нам објашњава да се то постиже тако што признамо своју немоћ, да смо слаби и допустимо Божјој свемоћи и љубави да се усели у нашу слабост и нашу немоћ. Тако долазимо до свете и савршене љубави, која је пуноћа и испуњење читавог закона. Не морамо да знамо много заповијести, довољно је да знамо ове двије, а чини нам се да је немогуће да се постигну. Али, признавајући нашу немоћ ми допуштамо да сам Бог у нас усади ову најсветију заповијест љубави, да Он сам себе Који је љубав усади „у наше глинене судове“, у наша немоћна тјелеса и слабашне душе, да Он сам дејствује као Љубав, јер Он је Љубав, да сам дејствује у нама и учи да љубимо Њега, потпуно и савршено, не само Њега него и сваког човјека који је од Њега. Сви смо ми људи од Њега и морамо вољети сваког од нас. То Господ очекује, иако нам то изгледа немогуће. Не дао Бог да мрзимо неког што вјерује другачије, ми морамо да волимо и да прихватамо сваког, јер нам Господ заповиједа да сваког човјека волимо. Наравно, да држимо своју вјеру и живимо по својој вјери, и баш зато што нам наша вјера заповиједа да сваког човјека и сваког живог створа љубимо, дужни смо да љубимо сваког човјека. Некада нам то изгледа тешко и не успијевамо да покажемо и посвједочимо љубав, али, опет, Господу се предајмо, своје душе, срце и читаво своје биће предајмо и признајмо свагда своју немоћ, слабост и тако се смиравајмо, па ће се у нашем смирењу пројавити Божја Љубав која нас спасава и доводи у Његово наручје, у наручје Оца нашег небеског”, бесједио је о. Александар.
