Еуропрајд – Индулгенција за извоз

Тренутно је у фокусу одржавање Еуропрајда и отпор Српске Православне Цркве томе. Патријарх Порфирије је у присуству више десетина хиљада вјерника испред Храма Светог Саве одржао молебан за Светињу брака и породице. Насупрот томе имамо једну манијакалну жељу за одржавањем Еуропрајда. Не само стандардне, минијатурне шетње амбасадора и активиста уз учешће појединих умјетника под кордонима полицијске заштите, него пан европског дефилеа ласцивности. Притисци којекаквих глобалних постављеника и ЛГБТ политике су евидентни. Намјера нам је да овим освртом на актуелну тему уђем у дубље друштвене мотиве који су до овакве ситуације довели.

Еуропрајд – Индулгенција за извоз

Црна Гора и Србија су попут Грчке, Италије или Пољске, друштва са претежно традиционалистичким и породичним вриједностима, те су примјери земаља на које се често позивамо када говоримо о правима хомосексуалних особа као што су примјери Данске, Енглеске, Норвешке, Холандије, Њемачке потпуно неадекватни за наш правни амбијент, а када је доношен закон о „регистрованом партнерству“ у Црној Гори, 2018. управо су те земље навођене као примјери на које се ми тобоже угледамо. Споменуте земље нису секуларне републике него ни мање ни више него уставне монархије. У овим државама традиционална конзервативна владајућа породица (краљевска кућа) представља не само утјеловљење основних вриједности земље него основ националног и државног идентитета и суверенитета. Породица је на такав начин и у свијести људи тих земаља и даље и јавно и приватно и званично и неформално основ друштва. Такође, ове државе су земље са де-јуре или де-факто државним Црквама – гдје су вјерске слободе и вјерски поглед на свијет као скуп традиционалних моралних и духовних вриједности адекватно заштићени законом и дугом правном традицијом, те су слободе мисли, савјести и вјероисповијести грађана који баштине конзервативне вриједности адекватно заштићена, што на нашим просторима често није случај. У Црној Гори је хришћански поглед на свијет добио право грађанства тек доношењем Закона о слободи вјероисповијести и потписивањем Темељног уговора са највећом вјерском заједницом у земљи – са Српском Православном Црквом. Потребно је још много тога учинити да би вјерске слободе стварно заживјеле и постале прихваћене у друштву са мучним наслеђем вјерских прогона и сузбијањем религије у прошлим деценијама. Међутим овај, релативно кратак негативни однос државних власти према религији код нас не може да се пореди ни по интензитету, ни по отровности мржње, а ни по дуготрајности прогона хомосексуалаца на Западу.

Споменуте земље, као и земље англо-саксонскг правног наслеђа на које данас гледамо као на примјере поштовања људских права када је о хомосексуалној популацији ријеч, имају дугу и тешку историју суровог систематског прогона својих сопствених грађана и своје хомосексуалне популације. Ти људи су били кажњавани вјешањем, затвором, електрошоковима, јавним линчовањем, губитком јавних функција и принудним хемо-третманима. Историјски, оваквог прогона није било на нашим просторима. Отоманско царство је прије већине европских држава декриминализовало хомосексуалност још 1859. године „Танзимаат“ правном реформом. Насупрот томе, а примјера ради, Енглески закон о сузбијању содомије који је важио од 1533. до 1967. је предвиђао смртну казну за починиоце. Одредбе овог закона су примјењиване у свим земљама англосаксонске правне традиције практично до краја 20. вијека.

Због мноштва различитих цивилизацијских струјања, на нашим просторима је узајамно поштовање и толеранција увијек постојала у много већој мјери него у земљама на које смо данас често и без питања на неки начин принуђени да се угледамо, па и у погледу односа друштва према појави хомосексуалности. Такође, у односу на Запад, често прелесно и крволочно поистовјећивање моралног и законитог једноставно није постојало. Сваком је човјеку интуитивно било јасно да су људски закони само блиједа слика Божанске правде.
Већ смо навикли да нам разни активисти и званичници са Запада „соле памет“ са моралне висине како по овом, тако и по многим другим питањима. При том се не удубљујемо у мотиве онога што не можемо да схватимо никако другачије него као агресивно неоколонијално туторство. Често нам није јасна толика острашћеност у наметању геј-параде као израза слободе. О чему се ради? Ради се о несвјесном колективном прању савјести Западних земаља. Сазријевање тог друштвеног процеса износимо у наставку.
Као реакција на вишевјековне прогоне хомосексуалне популације 70-их година прошлог вијека се појавио ЛГБТ покрет, по природи политички који је осмишљен као покрет авангардног, бунтовног, инатног карактера и који се изборио за једнакост хомосексуалне популације као реакција на претходне вјекове терора. Међутим, од 90-их година прошлог вијека ЛГБТ покрет на Западу постаје дио политичке, економске и корпоративне елите и постаје де-факто повлашћен слој друштва који отпочиње да прогони грађане хришћанских убјеђења, да намеће свој лични избор као норму у васпитању и образовању дјеце и томе слично. Чувен је случај који је стигао пред Врховни Суд САД-а „Craig & Mullins v. Masterpiece CakeShop“ гдје је побожни посластичар тужен, јер је одбио да направи свадбену торту са фигурама два мушкарца за чин њиховог „вјенчања“.

Канада је уџбенички примјер овог болесног извоза прљаве савјести. Данас је Канада позната као водећа земља у пропагирању ЛГБТ политике како на свјетској сцени тако и у самој Канади. Хомосексуалност у Канади је изричито противзаконита од 1859, али је од заснивања првих англојезичних колонија на територији Канаде кориштен Енглески закон против содомије из 1533. године. У Канади је хомосексуалност била кажњива смрћу или доживотном казном затвора све до 1969, а потпуно је легализована тек 1999. укидањем последњих остатака Закона против содомије из времена Хенрија VIII из кривичног законика Канаде. Последњи осуђеник на доживотну казну затвора помилован је тек 1971. Тешко је схватити да је у вријеме Џона Ленона и Вудстока, неко био вјешан или служио доживотну робију због својих интимних осјећања и то у друштву које у великој мјери изједначава морал и државни закон. Још је теже схватити да је за вријеме „војно-хуманитарне“ акције „Милосрдни анђео“ хомосексуалност још увијек била предмет кривичног законика земље која је учествовала у овоме надасве моралном војном подухвату. Од 70-их година прошлог вијека ЛГБТ покрет јача и добија на значају читавих пет деценија. ЛГБТ права су постала толико битна, а друштво које је вјековима истребљивало хомосексуалце није имало ни моралног ни људског основа да на било који начин ову политичку идеју ограничи. Људи као људи, политика као политика и ЛГБТ покрет је развио читав арсенал установа и система финансирања која су постала интегрални дио Западних елита. ЛГБТ је постао значајна интересна група са великим бројем активиста, фондова и установа, те се као што се у историји често дешавало претворио у „самолижући сладолед“ – постао је групација којој је приоритетни интерес самоодржање властите структуре. Иако нико нормалан данас не може да каже да су у Канади права хомосексуалаца угрожена, наставља се борба непрестана, па ЛГБТ права никада доста те долазимо до сакаћења осмогодишњака који су „у транзицији“.

 Ситуација је постала мучна до те мјере да су 23. априла 2018. организовани масовни протести родитеља дјеце по школама САД-а, Канаде и Аустралије због контроверзног програма полног васпитања који почиње од 5. година живота и укључује садржаје непримјерене дјеци. Ствар је добила драмски заплет када је у Онтарију, у Канади замјеник министра образовања, Бенџамин Левин који је руководио израдом поменутог образовног програма, осуђен на казну вишегодишњег затвора због доказане педофилије. Ово је имало за последицу пад Владе Онтарија и љевичарске премијерке хомосексуалне оријентације. Побиједила је конзервативна партија и укинула скандалозни програм. Овај протест је показао да више није ријеч о институцијама религије и њиховим интересима, нити о неким другим политичким интересним групама јер су се побунили родитељи разних вјера и нација. Људи су сматрали да ЛГБТ политика њиховој дјеци отима дјетињство и чедност. Али касно. ЛГБТ политика је постала приоритет управљачке касте. ЛГБТ права никад доста и у спољној политици. Лобисти ЛГБТ покрета широм Западног свијета се труде да у све сегменте спољне политике Западних земаља уграде своје циљеве. Званичници који нас често подсјећају на „усклађивање вриједности“ су у суштини зупчаници тог глобалног спољнополитичког апарата, који на такав, неоколонијални начин извози колективну кривицу са којом се никад није суштински суочио.
С обзиром на поменути историјски контекст, у дијелу институција ЕУ које су, између осталог изграђене из правних тековина поменутих држава по инерцији је створена култура гдје се успјешни ЛГБТ политички програм сматра индикатором успјеха на пољу остваривања свих људских права. Међутим, није у свим државама чланицама ЕУ ово питање ни постављано ни овако решавано, нити је то основна обавеза за затварање фамозног поглавља 23. „О судству и основним људским правима“ за приступање Европској Унији. Битно је да амбасадори штриклирају да је парада одржана и да су лично учествовали па се може рећи да су људска права испоштована. Насупрот шареној слици по овом питању међу европским државама, безмало све државе чланице Европске Уније имају загарантована и зајамчена вјерска права традиционалних вјерских заједница и кроз то заштиту традиционалних вриједности. На сву срећу, усвајањем закона о Слободи вјероисповијести и потписивањем Темељног уговора са свим традиционалним вјерским заједницама Црна Гора је направила прве значајне кораке у том правцу. Пошто дио Западног свијета пере савјест због своје нечовјечности у прошлости наметањем и извозом политичког хомосексуализма традиционалним друштвима у које спада и наше друштво, као и друштво у Србији, нормално је да се таквом бесмисленом притиску као заједница вјерних одупиремо, што је и смисао недавног молебана за светињу брака и породице које је одржао Његова Светост Патријарх Српски, г. Порфирије. Матрица коју спроводи ова машинерија је увијек иста – прво се организују параде, па се легализује партнерство, па се мијења дефиниција брака, па се онда креће на образовање и утицај на дјецу у јавном школству, док је крајњи степен ЛГБТ „еманципације“ прогон хришћана и сакаћење дјеце.

На крају, желимо да потврдимо да смо дубоко увјерени и убијеђени да Црква никога не мрзи, па ни „ЛГБТ популацију“, а још мање се икога боји, да бисмо је назвали хомофобичном, већ Црква осјећа бригу и одговорност за будућност младих нараштаја као и људског рода у цјелини. Такође, Црква мора да брине за своју паству промишљајући на много широј временској основи него што то чине политичари – од избора до избора.

Пошто значајном дијелу заинтересованих страна по питању ове тематике Свето Писмо и Свето Предање не представљају морални ауторитет, нећу завршити овај чланак цитирањем Св. Писма, него ћу се позвати на „свједочанство споља“ односно на књигу коју је Олдоус Хаксли – један од оснивача „Њу Ејџа“ назвао „дјелом највећег значаја“, а то је класична студија чувеног британског етнолога и социјалног антрополога Џозефа Данијела Анвина – „Полност и култура“ у којем се недвосмислено, на студији која обухвата 80 примитивних култура и 6 ишчезлих цивилизација кроз пет миленијума људске историје доказује да цивилизација пропада са нормирањем полне распојасаности и да су културна достигнућа цивилизације у директној корелацији са њеном суздржаношћу и полном самоконтролом. И без научних студија, претходна покољења су знала да стид чува, а бестидност уништава. Размислимо стога, да ли са парадама срама у ствари не потписујемо уништење будућих покољења лишавајући се стида зарад нечије нечисте савјести.

Video kanal Eparhije

Srpska pravoslavna crkva

Radio Svetigora

Sveviđe