Учесници округлог стола, коју су, поводом Нацрта закона о слободи вјероисповијести, 1. септембра 2015. године у Подгорици организовале Митрополија црногорско-приморска и Епархије будимљанско-никшићка, захумско-херцеговачка и милешевска, усвојили су сљедеће закључке:
1. Евидентна је потреба да се начин остваривања и заштита права на слободу вјероисповијести, као и правни положај цркава и вјерских заједница у Црној Гори уреди новим законом. Постојећи Закон о правном положају вјерских заједница из 1977. године представља анахрони израз социјалистичког доживљаја права на слободу вјероисповијести, као и положаја и улоге цркава и вјерских заједница у друштву и држави.
2. Црна Гора је једина држава бивше социјалистичке Југославије у којој је и даље на снази закон из социјалистичког времена у коме је атеизам наметан као једини исправни и пожељни поглед на човјека, живот и свијет. Поједине одредбе тог Закона су, различитим злоупотребама, искоришћене ради подстицања и генерисања друштвених подјела у Црној Гори.
3. Митрополија Црногорско-Приморска и Епархије Будимљанско-Никшићка, Захумско-Херцеговачка и Милешевска већ годинама указују на неопходност доношења новог закона чијим ће се одредбама, у складу са ратификованим међународноправним актима и уз поштовање уставног начела одвојености цркава и вјерских заједница од државе, гарантовати неометано остваривање права на слободу вјероисповијести, а црквама и вјерским заједницама, уз достојно поштовање њихове историјске улоге и друштвеног значаја, као и унутрашње аутономије и идентитета, створити правни оквир за неометано вршење мисије.
4. Процес припреме Нацрта закона су обиљежили бројни дискриминаторни акти Министарства за људска и мањинска права и то првенствено кроз лишавање цркава и вјерских заједница права да, преко својих стручних представника, учествују у припреми тог акта. Нацрт закона је ускраћен и за експертску подршку угледних правних стручњака из земље и иностранства. Нетранспарентност је, послије дискриминације, друго обиљежје поступка припреме Нацрта закона.
5. Усвајање Нацрта закона је обиљежио и читав низ недопустивих процедуралних пропуста, попут усвајања Нацрта од стране Владе, а не од надлежног министарства, па све до неусклађености тог акта са обавезујућим Правно-техничким правилима за израду прописа у Црној Гори.
6. Нацрт намјесто да буде осавремењен у складу са савременим европским законима, по много чему је гори од Закона из 1977. године.Тражи регистрацију цркава и вјерских заједница постојећих на простору Црне Горе 1700 година. Претходни закон је предвиђао пријаву искључиво новооснованих вјерских заједница.
7. Одредбама Нацрта закона се тако укида правни субјективитет свих цркава и вјерских заједница, поништавају њихова вјековна стечена права, ограничава и сужава вјерска мисија, спрјечава њихово право да самостално уређују своје унутрашње устројство, омогућава агресивни државни интервенционизам у њихова унутрашња питања, лишавају се законито стечених својинских права над вјерским објектима и десеткованом непокретном имовином која им је остала послије поратне национализације и других видова одузимања имовине, укида досадашњи систем евиденције и уводи систем регистрације цркава и вјерских заједница. Такође, бројне одредбе Нацрта закона су директно супротстављене Уставу и другим важећим законским прописима Црне Горе, а по свом духу не одговарају цивилизацијском и европском схватању вјере него су одраз идеолошке супротстављености црквама и вјерским заједницама. Нацртом закона се, заправо, поништавају одредбе три уговора које је Влада Црне Горе потписала са Римокатоличком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом. Очевидна је намјера секуларне државе да ствара себи потчињену државну религију, подређивање установе универзалног карактера етатистичко-идеолошким интересима стварања новог идентитета.
8. У појединостима, али и у цјелости, Нацрт закона не кореспондира са правним поретком Црне Горе. Вјековне Цркве су лишене и права на сопствени назив, односно име које им је својствено већ 2000 година. Реституција одузете имовине цркава и вјерских заједница и обештећење се у овом акту и не помињу, чак се њим предвиђа нова национализација коју досад није примјенила ниједна држава која је владала овим просторима (Отоманска империја, Стара Црне Гора, Аустроугарска, Млетачка Република, Југославија…). Нацртом закона се оснажује седамдесетогодишња забрана вјеронауке у јавним школама, а дјеца се неосновано лишавају права на вјерску поуку у правом и пуном обиму.
9. Јавна расправа о Нацрту закона, иако је Министарство у Програмима Владе припрему и усвајање тог закона најављивало и одлагало неколико година уназад, заказана је у вријеме годишњих одмора са само три округла стола у Бијелом Пољу, Котору и Подгорици. Одсуство министра Суада Нумановића, иначе благовремено позваног на округли сто у организацији Цркве, или било ког представника, па чак и чиновника Министарства за људска и мањинска права, на дјелу показује однос тог ресора према Цркви и слободи вјероисповијести.
10. Позивамо све вјернике, свештенике, монахе, монахиње, као и припаднике других одговорних друштвених организација да своје примједбе на Нацрт закона доставе Министарству за људска и мањинска права до 14. септембра ове године. У том погледу, Правни савјети наше Митрополије и Епархија им стоје на располагању у погледу стручне и друге помоћи.
11. Предложени Нацрт није могуће исправити након јавне расправе и ускладити са позитивним правом Црне Горе и обавезујућим међународноправним актима, јер би се, послије такве интервенције, радило о новом тексту о коме би поново морала да се поведе јавна расправа.
Из напријед наведених разлога, захтијевамо да Министарство, послије одржане јавне расправе и непристрасног сагледавања и проучавања приспјелих примједби и сугестија, Нацрт закона повуче из процедуре, прошири Радну групу са признатим експертима и представницима цркава и вјерских заједница и приступи припреми новог Нацрта закона како би се, признавањем и гарантовањем права у истом обиму, створио и прави и адекватни оквир за све цркве и вјерске заједнице, а не само за једну.
