Јавности понуђени Нацрт закона о слободи вјероисповијести* угрожава уставно начело о одвојености цркве и државе, обезбјеђује позицију држави, која је уставом дефинисана као грађанска, да се мијеша у унутрашње послове и организацију Цркве, што карактерише поједине монархије и државне цркве, а не грађанске државе и цркве које су одвојене од државе. Очигледна је намјера законописца да Цркву потчини држави, да на такав начин строго ограничи вјерске слободе уз могућност разних злоупотреба све до укидања вјерских слобода уколико то буде интерес власти.
Власт Црне Горе која је стала иза текста овог Нацрта не поштује стечена права, углед, историјску и државотворну улогу традиционалних цркава и вјерских заједница које у њој дјелују вјековима. То се нарочито види по томе што за њихову регистрацију прописује понижавајуће и неприхватљиве услове доводећи их у положај оних вјерских организација које се тек оснивају и то ако им се држава смилује.
Посебни је проблем што власт намјерава да овим законом (умјесто да врати раније неправедно отето) одузме храмове, имања и другу имовину Цркви чиме се крше уставне и законске норме које гарантују неповредивост свачије својине па и црквене. Црква никад ничију имовину није отимала, континуитет нашег власништва и посједовања над православним храмовима нико (па ни окупатори) није доводио у питање осим садашње власти Црне Горе.
Што се тиче услова за дијалог о реченом Нацрту, треба поменути сљедеће:Црква је безброј пута тражила и предлагала дијалог са државом Црном Гором у циљу обострано прихватљивог законског регулисања међусобних односа и заштите вјерских слобода. При томе ћемо остати и убудуће. Нажалост, имамо превелики низ доказа да надлежне власти Црне Горе нијесу искрено жељеле тај дијалог и да су га досљедно избјегавале цијелих двадесет година уназад. Колико власт сада има дијалошко-демократског капацитета (а нама приговара да га немамо) може показати тиме што ће са дужним уважавањем одговорити на седамдесет страница наших правно утемељених коментара и примједби на предложени Нацрт које смо им благовремено доставили и на сијасет писмених примједби на исти Нацрт достављених од стране грађана. Нека уважи више десетина хиљада људи ове земље који су уз оправдану аргументацију путем петиције затражили да се речени злонамјерно састављени и правно неупотребљиви Нацрт повуче.
У вези са бурном и спонтаном реакцијом народа на појављивање распопа Мираша Дедеића на јавним расправама дужни смо се запитати о сљедећем: зар се може замјерити било ком грађанину или групи људи ако протестују против подлог обмањивања народа што се догађа када се један распоп, који је за Цркву обичан лаик, лажно представља као поглавар Православне Цркве, који извргавањем руглу свештеничке службе скрнави вјерске симболе и вријеђа вјерска осјећања свих вјерника Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Народ је јасно и правилно закључио: Мираш није Црква него обични преварант кога ова власт користи против Цркве као своје средство дуги низ година. Па докле више! Народ је револтирано реаговао против организоване обмане и лажне мантије, а не против грађанина Мираша Дедеића. Зато га, уз све огорчење због обмане, нико није прстом такао, што је знак народне прибраности и одговорности.
Због неупућених дужни смо да појаснимо сљедеће. Одлука Васељенске патријаршије о рашчињењу М. Дедеића има двоструко значење: он је за Цркву само лаик и ништа више, али је свако његово чинодејство и злоупотреба мантије, укључуући и лажно представљање, проклето и носи проклетство!
Нормално би било да власт, умјесто што оптужује народ због свог вишеструког промашаја, сагледа грешке које сама чини и своју одговорност за неуспјехе јавних расправа о правном недоношчету које је смијешно назвати Нацртом, па било чега, осим нацртом закона о укидању слободе вјере и одузимању црквене имовине. Власт се, на такозваним јавним расправама, суочила са посљедицама свог намјерног и дугогодишњег избјегавања дијалога са Црквом и свог деценијског рада против Цркве. Грубо кршећи законске одредбе о јавној расправи она је исту (у Подгорици) организовала ограђујући се од заинтересованих грађана високим жичаним оградама и кордонима специјалних полицијских јединица. Нетрепнувши, безочно је лишила окупљени народ основног грађанског људског права учешћа у јавној расправи, док је Дедеићу омогућено ексклузивно право да се користи тајним пролазом до сале владе гдје се одржава расправа и да се још једном уз асистенцију власти лажно представи као свештено лице. За нашу власт на јавној расправи има пожељних и непожељних грађана Црне Горе. Већина су непожељни.
Ограде, оклопи, пендреци, лисице, лажне мантије и тајни пролази главни су реквизити власти кад се са њом разговара о вјерској слободи. Исто као и 1945-те.
Какво је садашње стање вјерских права и слобода и колико је власт заинтересована да се овом важном питању државнички одговорно посвети свједочи и жалосна чињеница да високи функционери садашње власти (С. Маровић, Д. Марковић) не презају да безочно обману јавност лажном тврдњом да се имовина Цркве у Црној Гори води у катастарским књигама друге државе. Истина је ово: сва је садашња црквена имовина Митрополије црногорско-приморске и осталих епархија СПЦ у Црној Гори, заведена у катастру Црне Горе. Према томе, због таквих изјава, манипулантских, злобних и лажних, неко би морао да одговара по закону, ако закон важи и за поменуту господу.
Јасно је колико је властима ове земље стало до истине, а посебно до вјерских права и слобода.
Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић)
* У овом кратком осврту на Нацрт закона о слободи вјероисповијести и о току досадашњих „јавних расправа“ користићемо се уопштеним називом Црква мислећи на Православну Цркву, односно на епархије СПЦ у Црној Гори. Залажући се за права своје Цркве најискреније се залажемо и за права осталих цркава и вјерских заједница, посебно имајући у виду да Православна Црква, Римокатоличка црква и Исламска заједница представљају већину вјерника и скоро цијело историјско вјерско насљеђе Црне Горе.
