Министарство за људска и мањинска права у саопштењу од 20. септембра тврди да се Нацртом закона ”поштује уставно начело о одвојености државе и вјерских заједница, унутрашња аутономија, правни субјективитет и, нарочито, имовина вјерских заједница”. Министарство ниједним аргументом није поткријепило изречену тврдњу, јер му то не дозвољава садржај Нацрта закона. Умјесто тога, данима слушамо понављање исте приче која нема упориште у Нацрту закона, којим је унијето узнемирење међу грађане Црне Горе.
И овом приликом указујемо да би Митрополија и Епархије биле прве или међу првима које би поздравиле Нацрт закона да је, као што није, усаглашен са обавезујућим међународноправним актима, Уставом и правним поретком Црне Горе. Да је Нацрт закона заиста такав каквим га Министарство без аргумената покушава представити јавности онда Митрополија и Епархије током јавне расправе не би доставиле ниједну примједбу. На жалост, Министарство нас је својим анахроним Нацртом закона подстакло да у току јавне расправе доставимо Примједбе на 80 страница у којима је јасно, аргументовано и правнички прецизно указано на то да се Нацртом закона антицивилизацијски ограничава право на слободу вјероисповијести, угрожава вјерска дјелатност цркава и вјерских заједница, нарушава уставно начело о одвојености цркава и вјерских заједница од државе, унутрашња аутономија, стечени правни субјективитет и имовину цркава и вјерских заједница, као и да је највећим бројем својих одредаба супротстављен међународноправним актима и правном поретку Црне Горе. И како, послије достављених и у Министарству заведених, Примједби Митрополије и Епархија на 80 страница, као и хиљада и хиљада достављених примједби свих православних свештеника, монаха, монахиња и вјерника, око 60 управа манастира и исто толико црквених општина, Богословије Светог Петра Цетињског, ”Светигоре” и других црквених установа, Министарство може да тврди да критике и изјаве ”дају само они који немају ниједну конкретну примједбу на Нацрт закона и који желе да ово питање искористе како би се јавна расправа пренијела на терен политике”? Да су паушалне и политикантске тврдње Министарства далеко од истине и чињеница показује и готово идентичан, критички став према Нацрту закона, који су више пута јавно саопштили и представници Римокатоличке цркве и Исламске заједнице, али и угледни правници из Црне Горе.
Министарство је у саопштењу изнијело два супротна става о једној теми - Нацрту закона. Најприје тврди да је Нацрт закона усаглашен са Уставом и међународноправним актима, а потом указује на постојање ”спорних питања”. С једне стране, Министарство указује да спорних питања нема, а онда их на другом мјесту готово стидљиво проналази и признаје. А спорна су управо она питања за која Министарство, без икаквог упоришта у садржају Нацрта закона, тврди да су неспорна. Спорна питања Нацрта закона данас виде сви осим представника Министарства.
Представници наше Цркве су два пута (8. и 14. септембра) саопштили представницима Министарства да Нацрт закона није настао у Министарству за људска и мањинска права него у кабинету једног државног функционера. Министарство то ниједном није демантовало, нити је покушало да демантује, а евентуална накнадна појашњења и исправке тешко да у овом моменту могу бити од користи. Ћутање представника Министарства, чак и када је на ту чињеницу јавно указано на округлом столу 14. септембра у Подгорици, само је дало за право Митрополиту Амфилохију да ту чињеницу и понови.
Министарство није сматрало за сходно да се огради или макар појасни ставове историчара Живка Андријашевића, иначе једног од званичних представника Министарства на округлом столу у јавној расправи, а по свему судећи и једног од неформалних креатора анахроног и антивјерског Нацрта закона, да се Српска Православна Црква, тј. Митрополија и Епархије у Црној Гори овим ”законом спрјечавају да се некаквим двојним позиционирањем наметну као Црква и Срба и Црногораца”. Зар је то циљ и задатак Нацрта закона? Зар модерној држави припада право да одређује ко су и какви су вјерници једне Цркве, односно ко може, а ко не може, и то по државном закону, да буде вјерник једне Цркве? И, како такав став, саопштен од особе коју је Министарство званично укључило у јавну расправу, кореспондира са уставним начелом о одвојености цркава и вјерских заједница од државе и међународноправним актима о слободи вјероисповијести? Министарство није демантовало ни јавно саопштени став свог историчара у улози ”правног експерта” да се Нацртом закона, заправо, решава тзв. црквено питање у Црној Гори, а не начин остваривања слободе вјероисповијести. Андријашевићев анахрони став, иначе приличан законодавствима држава из 19. вијека, не би заокупљао нашу пажњу да није ријеч о особи која је у име предлагача панегирично образлагала Нацрт закона на округлом столу у Подгорици. Зар није запањујући, али и посве искрен став историчара - ”правног експерта” Министарства да се ”решавањем тзв. црквеног питања” предложеним прописом ”успостављају традиционални поредак и структура вјерских заједница”. И, како се, послије тог сазнања, може говорити о поштовању Устава и немијешању државе у унутрашња питања устројства Цркве и вјерских заједница у Црној Гори? Зар све то не свједочи колико је ”правном експерту” Министарства непознато биће Цркве и њен универзални карактер?
Зачуђујућа је, забрињавајућа и узнемирујућа је интенција Министарства за вођење јавне полемике свуда осим на округлим столовима, као и одсуство сензибилитета да мирно саслуша изречене критике и примједбе на Нацрт закона. Министарству за људска и мањинска права би било савјетно да се усредсриједи на завођење хиљада и хиљада достављених примједби на Нацрт закона, њихово систематизовање и припрему конкретних одговора на достављене примједбе. Остајући, као и до сада, отворени за дијалог са државом и свима заинтересованима за Нацрт закона, указујемо да од Министарства очекујемо стручно, а не политикантско и идеолошко образложење одредаба Нацрта закона.
