На празник Полагања појаса Пресвете Богородице, када наша Света Црква прославља и Свете мученике Јасеновачке, 13. септембра 2015, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Свете Тројице у Мајсторовини служио је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са свештенством наше епархије.
То је прва Архијерејска литургија откако је за настојатеља ове свете обитељи одређен јеромонах Евстатије (Драгојевић), сабрат Ђурђевих Ступова.
У својој архипастирској бесједи владика Јоаникије је истакао да је "Господ је промишљајући о спасењу рода људскога, извршивши домострој спасења цијелога свијета устројио свештеничку службу свету. Служба је света зато што преко ове свете службе свештеници имају свој удио код Господа, а да није тако она би била једна обична дужност, друштвена као и свака друга. А о чему се заправо ради. Једини Спаситељ и Господ је једини архијереј и свештеник Исус Христос. Он је вјечни архијерej, и његово дјело служења појављује се кроз његову цркву, а ми смо свештеници само по његовој благодати и по дару. Ми смо заправо његови сарадници и саслужитељи. Тога нас је Он удостојио. А свети апостол Павле, који дубоко прониче у тајне неба и земље, Божје и људске, каже да су сви хришћани заправо сарадници Божији.Нијесу сви свштеници који могу савршавати тајне Божије, али јесу сви православни хришћани у одређеном смислу свештеници, зато што преко ове свете службе сви учествују у савршавању Светих Тајни."
"Када народ Божији одговара свештенику на молитве које он приноси олтару са "Господи помилуј“ и са "Амин“, он заправо саслужује свештенику, а сви заједно смо саслужитељи Божји у његовој светој Цркви. Дубоке су тајне наше вјере, и бити Хришћанин у правом смислу ријечи, онако како нас Господ жели, значи нешто много више. Велику част и достојанство. Не од људи, него од самога Бога. То је велико признање. Господ до те мјере љуби сваког човјека, и вјерујућег и невјерујућег, и хришћанина и онога ко није хришћанин. Од њега се излива љубав на цијели свијет, космос, на све људе. Јер како би другачије постојали. Не би могли удахнути и издахнуити, нити дисати да није Његове милости и благодати. Али како ћемо ми одговорити на Његову љубав. У томе је цијела проблематика нашег живота. Како одговорити на његову милост и дарове“, рекао је преосвећени владика.
"У тим размјерама се негдје одвија свештечичка служба, света и величанствена. Сваки свештеник који истински служи Богу зна да је свако савршено дјело поклон одозго са неба, и силази од самога Бога. А, оно што ми чинимо, то исто тако значи, да ми будемо сарадници Бога, јер је Господ тако уредио. Господ савршава свако добро дјело, тајно и невидљиво, даје нам силу и моћ, а наш труд, мањи или већи, је доказ љубави. Што већи труд то већа љубав, што већа жртва то је веће заједништво са Богом. Када нешто урадимо, приложимо труд, и то се види, било да саградимо цркву, или нешто друго, да не буде безуман да каже – ја то подигох. Него Господ даде дар Божји, а ја се потрудих. Што веће богопознање то веће смирење“, бесједио је владика Јоаникије.
"Нама је патријарх Павле, док смо били млади, пуни идеја, амбиција и знања, кад смо мислили да све знамо, објашњавајући освештеничкој служби и о томе какве су биле генерације прије нас, говорио: „Ево ја сам сада владика, али право да вам кажем да је било редовно стање у нашој цркви послије рата, ја бих можда могао да будем само ђакон, и мени не би било мјесто да будем владика. Наравно, то је било његово истинско и нелицемјерно мишљење о себи. Он се увијек смиравао, али ко се удостојио већих дарова од њега. Слободно данас можемо да га уврстимо у српске учитеље и просветитеље, које данас славимо, од Светога Саве па до светог владике Николаја. Сигурно можемо ту укључити и блаженопочившег а сигурно и светога, то ће Бог пројавити када Њему буде воља и то због тога што је био скроман и смирен. Увијек је себе држао у дисциплини, покајању, смирењу, у основним молитвама. И зато га је Бог високо уздигао. Још нијесмо свјесни колико, а даће Бог да се то открије."
"Зато сваки свештеник треба да се смирава, нарочито млад човјек. Требада зна да је ова служба таква да нас положај неће ни оправдати ни узвисти. То може само наше служење Богу. Ко хоће да буде први нека буде слуга свима. Онај ко зна смиравати, њега ће Бог узвисити. Да то ради показујући трудом и службом љубав према Господу и благодатност за његове дарове."
"Ево дана радости и свјетлости у овоме храму. Испратили смо недавно игумана Јоаникија, великог човјека, борца, истинског слугу Божијега, који је био човјек великог срца, љубави и жртве. И Бог ће га за то наградити, њему вјечнаја памјат и царство небеско, да га Бог награди за трудове и трпљење, нека га на на небесима изобилно награди духовним даровима. Али, ова света обитељ, а то је била и његова жеља да живи, и како је мало свештенослужитеља, који имају велике обавезе и муке, јер је велика тјескоба у овој веселој држави, за цркву Божју, као да нијесу још завршени они сукоби од 1941-1945, затим 1948, 1952, и даље, 70. и неке, кад су рушили Ловћенску капелу. Ево наставља се гоњење цркве и та тјескоба, али Господ то допушта, провјевара нас, и дубоко вјерујем да нас просијава као пшеницу. Да кроз сва ова искушења одваја пшеницу од кукоља. И тога има."
"И ево драга браћо и сестре, овдје се сабрасомо да подржимо новог настојатеља ове свете обитељи, и сабрата Ђурђевих Ступова – Евстатија. Јер кад сам размишљао шта да учиним за ову светињу, и овај народ обрадујем, нијесам имао друго решење, већ да пошаљем онога ко је нама у Ђурђевим Ступовима био и радост, понос и дика, али да га то не понесе. Него да заблагодари Господу на даровима, али са страхом и ризиком. Млад је човјек, прерано је да буде старешина оваквог манастира, али таква су времена. И не можемо чекати да све дозрене. Зато убацујемо овако младе људе у ватру и огањ, па се тако кале. Надам су у Бога да ће Евстатије, даровит је и интелигентан човјек, има монашко искуство, бити мудар, трезвен и духован, прије свега смирен. И бити прави истински слуга Божји. Нека га Господ укријепи и дарује снаге да носи тешко бреме које је данас положено на њега, бесједио је владика.
Он је заблагодарио сестри Епистими која је искрено служила у овој светињи, неколико мјесеци, кадила кандилом, припаљивала свијеће, служила службе. Нека нашем оцу Евстатију увијек у помоћи Свети Сава, нека га Бог оснажи и подари, на многаја љета, бесједио је владика Јоаникије.
