Крстовдан у Бијелом Пољу
У Бијелом Пољу, у цркви Светих Апостола Петра и Павла, у недјељу 27. септембра 2015, када наша Православна Црква празнује Воздвижење часног и животворног крста, Литургију је служио протојереј Дарко Пејић, који је вјерни народ поучио словом након прочитаног Јеванђеља.
"Два су дрвета у историји човјечанства која су директно везана за судбину рода људскога. Прво је дрво познања добра и зла које Господ постави у рају да опомиње наше прародитеље и да их учи послушности, оданости и непрестаној служби Богу. Знамо како смо прошли са тим дрветом –није одољела наша прамајка Ева наговорена од ђавола, загризла је од тога плода јер јој се, каже, учинио диван за око и укусан. И загризавши и познавши гријех, и не могавши га сама носити додала је и своме мужу Адаму, те он окусивши постаде као и она смртан. Изгубили су страх Божији, и одједном постали огољени. До тога тренутка ходећи по Рају неодјевени били су у непрестаном општењу са Богом, и у близини Божијој. Окусивши од дрвета познања видјеше наготу своју и сакрише се и направише себи хаљине од смоквиног листа. Господ пролазећи кроз рај повика: Адаме гдје си, а он рече –Господе ево видим да сам наг и сакрих се. А Господ га пита: А ко ти рече да си наг, да ниси узео од дрвета познања добра и зла.
Због тога су прародитељи наши изгубили рај, постали смртни и прогнани и остали на земљи да се муче. Изнова и изнова сагледавају наготу своју,то јест грешност своју и удаљеност од Бога. То је трајало тако вјековима и хиљадама година док се није зло намножило и раширило цијелом планетом. Ида је Господ не желећи смрт грешника, сишао на земљу и поставио друго дрво, које се зове Крст Господњи, да одјене поново човјека. Да га обуче у дарове Божије то су љубав, кротост, чистота, безазленост, послушност, вјера, нада. И да свако ко са вјером погледа на Крст тај оздрави и оживи."
"Данашњипразник је спомен на два догађаја. Први је када је царица Јелена, мајка цара Константина у Јерусалиму нашла Крст Господњи. Нашла је три крста и док нису знали који је прави пролазила је поворка са неким покојником. Патријарх Макарије, који је био са царицом Јеленом, наредио је да стану. Прво су ставили први и други крст и ништа се није десило. Међутим, када су ставили трећи крст васкрсао је и устао покојник и то је био доказ да су нашли Крст на којем је Син Божији, Спаситељ наш Исус Христос распет."
"Царица Јелена је подигла диван храм у четвртом вијеку, и у њему тај Крст који је прије тога опточен златом, сребром, дијамантима и најљепшим украсима земаљским положила и поставила Крст. У шестом вијеку персијски цар Озроје провалио је на те просторе, побио велики хришћански свијет и опљачкао светиње, а међу њима и Крст Господњи. Ругали су се Крсту и оскрнавили многе светиње. И византијски цар Ираклије је два пута је покушао да ослободи Крст, међутим два пута је поражен. Онда је видјевши да не може сам, одредио себи, војски и цијелом народу строги пост да се моле Христу да им Бог подари снаге и у трећем покушају је побиједио цара и успио да поврати Крст и узносећи га уз Голготу, застао је пред храм и даље није могао. Тада је патријарх видио Анђела који је рекао: Господ наш није овако носио Крст, и цар је скинуо златне порфире и ордење и тек тада унио Крст у храм. Спомен на та два догађаја црква прославља 27. септембра. Цар Константин је имао од тада три велике побједе, исто захваљујући Крсту Господњем."
"Живимо у вријеме када се стидимо крста свога а Хришћанин треба да се прекрсти на сваком мјесту, да се увијек опомиње Крста Господњег и крви невино проливене на томе крсту, и да свако на врату има крст. Некада је на сваком дому био крст, на свакој раскрсници. Домаћини и домаћице су у сваку шуму уносили крст, неко на Ђурђевдан, неко на Крстовдан. Свугдје се налазио крст данас нажалост не, а то је доказ да људи више угађају себи него Богу. А стари су наши говорили без Бога ни преко прага. Двије ствари ђаво не може: да узме лик Богородичин и облик Часног Крста. То су наша два оружја, двије побједе и оно што треба да нас води кроз живот. Сриједа и петак су посвећени Часном Крсту и невино проливену крв, да храбро и с љубављу подносимо све што наиђе, да се не бојимо него да имамо чврсту наду у Господу, и да не мислимо да треба само радост да примамо од Господа, него када наиђу невоље храбро поднесемо и заблагодаримо Господу. Често нас нешто заболи. Међутим, ако нас та болест води у храм, у вјеру, приближава Богу то није болест него дар. Шта нам вриједи здрав бити физички, ако је душа мртва. Тако се не живи дуго и срећно, и крај томе је плач, пакао и шкргут зуба“, бесједио је о. Дарко.
