„Срећан и Богом благословен овај дивни дан и овај велики и славни Светитељ , праведник и угодник Божји Свети архистратиг Михаило, кога слави доста нашег народа”, казао је протојереј-ставрофор Дарко Пејић у својој бесједи којом се, послије Светог причешћа, обратио сабраним вјерницима.
Подсјетио је на ријечи из народа, гдје су особине светости и честитости увијек упоређене са анђелским животом.
“Kада дјецу хоћемо да опишемо и чистоту људи, кажемо као анђели. Анђео је симбол љубави, чистоте, послушности, непрестаног служења Господу Богу, па се каже да „непрестано трепте и дрхте пред Господом, славослове Господа, испуњавајући Његову вољу”. Зато се и монаштво назива анђелском службом, јер су они све оставили да би служили Господу. Анђео и оно што испуњава његово биће, јесте непрестано служење Богу, то је оно што би требало да буде призив и нас хришћана. И када попријеко погледамо једни друге, да се сјетимо да и тај други има свог анђела чувара који стоји у његовој близини, па да не жалостимо само комшију, сродника и свог ближњега, него и његовог анђела. Сваки човјек добија свога анђела чувара, а анђео се посебно приближава када се човјек крсти и стално је уз човјека да му помогне. Има једна пјесма која каже: Бос си трчао поред ријеке, спотакао се, а ниси пао, то те анђео твој за рукав од капута придржао”.
И деси се сваком од нас, бар, некад у животу, да је све говорило да треба да паднемо, али смо некако остали. То су само мале сличице из прошлости, које нас опомињу да су анђели непрестано ту. Колико је лијепо када смо радосни, праведни, честитити, толико и њих радујемо и они се радују. Не може се упоредити родитељска радост када дијете, како кажу, расте са анђелима, а каква је тек радост једног анђела када душа наша блиста, када је пуна врлина и доброте. Нажалост, исто тако, наш анђео се жалости када чинимо нешто нерилично и што није достојно човјека који је створен по лику, обличју и подобију Божјем. Дате су нам све особине од Господа, осим што имамо свој почетак, а Господ је безграничан, вјечан. Човјек има свој почетак, али душа његова нема краја; то је оно Божанско што носимо у себи, око чега би требало највише да се трудимо. Око тога стоје наши анђели и бдију над нама, и када спавамо, и када једемо, посебно када се молимо, када Господа славословимо, кад постимо, када се причешчујемо, тада смо и најближе Господу”, бесједио је о. Дарко.
Свети Арханђел Михаило се, нагласио је он, у нашој Цркви слави из више разлога.
“Кад је ђаво отпао од Господа и побунио анђеле, арханђел Михаило је први стао пред сву анђелску војску и повео их у борбу против ђавола, прогнао ђавола и војску његову. Он је бранич и заштитник сваког човјека од ђавола. Затим у рају, када су наши прародитељ згријешили и били прогнани, на вратима раја је постављен арханђел Михаило да се не би могли поново вратити у рај, да не би зло постало бесмртно и вјечно. Овако је Господ, прогнавши човјека, ограничио његов физички живот на земљи, учинивши да зло, ипак, има свој крај, да зао човјек, на крају, мора предати тијело земљи, да мора стати пред Господа и одговарати за своја злодјела“, рекао је прота Дарко.
Арханђела Михаила, напоменуо је он, можемо упоредити и са данас читаним Јеванђељем о сиротом и убогом Лазару.
„Ми често имамо обичај да људе поред себе називамо сиромахом или јадником. То је велики гријех, то што неки човјек има мање него неки други не значи да је сиромах. Може богати човјек да буде већи сиромах, јер стварно и једино сиромаштво јесте сиромаштво без Бога. Онај човјек који нема Бога је сиромах и јадан, док не пронађе Бога. Чули смо, јесте Лазар мало страдао и патио овдје на земљи, како кажу, нису му дали богати ни мрва са трпеза да поједе, него су просипали псима, а њега ћушкали и гонили. Међутим, дође крај свему, овдје, на земљи и дођоше анђели, а онај његов анђео, који је сваки пут био уз њега, узе душу његову и однесе је у рај. Али, умрије и онај богаташ, дођоше ђаволи, свако узе своје, коме смо служили тај узима и носи душу нашу. И каже, док је био у паклу и мучио се, видје оног „свог“ Лазара и тада га се сјети, иако га се на земљи никада није сјетио, нити се сажалио. Сви ми имамо негдје и богаташа и Лазара, због тога пазимо једни на друге, волимо једни друге да не дођемо као богаташ на мјесто вјечне муке. И каже: Тражи богаташ да Лазар само умочи врх прста у воду и да му додирне језик, колико се мучи и страда, када му Аврам каже да не могу доћи близу један другом, онда га моли: Пошаљи га на земљу, имам браће који живе развратно и неморално као што сам ја, да не би дошли на ово мјесто мучења. Одговара му Аврам: Не, они доље имају пророке, имају светитеље, који им сваки дан свједоче и позивају их да се покају, као што је то чинио Свети Јован Kрститељ, Свети пророк Илија, апостоли, као што данас то раде свештеници и Црква, говоре свом народу“.
„Међутим, ако не слушамо Свете људе, нећемо послушати и ако неко устане из мртвих. Пазимо, браћо и сестре, видимо и у данашње вријеме, да је живот овдје на земљи пролазан. Немојмо да нам најбитније буде колико ћемо живјети. То што нам је дато од Бога треба да живимо честимо, ниједан дан нам није дат, ни мање ни више, него колико нам Господ даје. Немојмо се зато бринути, трудимо се да сваки дан буде Богом дан, да буде радостан, поштен, искрен, пун љубави, помагања, разумијевања и праштања, да будемо хришћани, да будемо добри људи, како нам је говорио Патријарх Павле, а колико ћемо живјети то ће бити онолико колико наш Господ каже”, бесједио је свештеник Дарко Пејић.
