У недјељу Литургију у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, је служио јереј Никола Скопљак. Он је у бесједи послије Причешћа подсјетио вјерне да нас Света Литургија сакупља наново, обнавља и обожује својим Светим Тајанама.
“Својом Светом тајном Причешћа, која је главни извор исцјељења и главни лијек сваког хришћанина. По једној анкети која је рађена 2015. године, истовремено у Западној и Источној Европи, и која је обухватала 5 хиљада људи, на питање шта најчешће чују у разговору са људима, било да су то пријатељи, познаници, колеге, биле су ријечи “немам времена”. Више од 75 одсто је дало тај одговор.
Онда се питамо сваки људски ум, словесно, разумно биће, коме је дато да управља овим свијетом и временом, да ли он заиста влада временом, или вријеме влада њиме. И на какав начин ми Хришћани, у времену које нам је дато, управљамо њиме. Онда ћемо морати да упоредимо и да направимо двије категорије времена. Прва, она која се назива хронос, то јесте вријеме коме је измјерено трајање, ( једна година има толико и толико дана, један дан 24 сата, да један сат има 60 секуниди тако даље). И управо то пролазно вријеме, тај хронос, (хронологија –хронолошки), јесте у ствари релативно вријеме. Оно обухвата ову планету која се зове земља и неки мали дио око ње. Kада космонаути крену у космос они надилазе то вријеме, јер оно тамо другачије тече. А онда за оне који хитају и храм Божји, као ми што се сакупљамо у храму Божјем недјељом и празницима на Свету Литургију, можемо рећи да смо тада у другој категорији времена- хришћанском времену. Оно се назива каирос, што у преводу значи вријеме гдје Господ дјела. Kада почиње Света Литургија, у једном дијалогу свештеника и ђакона прије Свете Литургије, призива се Господ да дјела. И онда Света Литургија почиње оним дивним ријечима :“Благословено је Царство, Оца, Сина и Светога Духа”. Kако не би било благословено, када је то нешто што је вриједно за сваког човјека, који жели да иде тим тајнама спасења, и ка животу вјечном. Е управо данашње Свето Јеванђеље, и Свети Лука говоре о ова два времена.
Видјећемо са једне стране, у хроносу, богаташа који живи према свом социјалном статусу а тако се и понаша. А са друге стране убогог Лазара, који живи у мукама, биједама, тјескоби и патњама. Пазите какву дивну разлику Господ прави ту, богаташа чак ни не назива именом. А не назива га именом јер јер се у хроносу није наметнуо Господу да га препозна. Било му је све отворено и дато. И не можемо данас да кажемо да нема сусрет са Богом и Божјим законом. Господ нас доведе до извора његове љубави, да ли ћемо да захватимо са извора или ћемо само да гледамо и окренемо се на другу страну, то је остављено нама да бирамо по слободној вољи. А с друге стране видимо убогог Лазара, кога назива именом. И шта се дешава? Kада се хронос овдје заврши, а мора се завршити смрћу, када умријеше, убоги Лазар оде у наручје Аврама а за богаташа Јеванђеље само каже- покопаше га. И ето читаво његово богаство, благо, раскошни живот гдје се завршавају? Завршавају се у оној ријечи “покопаше га”. А видимо убогог Лазара који је живио у тјескоби и мукама, који је стајао испред врата богаташа, гдје су само пси на њега могли да обрате пажњу. Ту би сједио чекајући мрве од богаташа да падну, да се нахрани. А дође моменат и вријеме када ће се преклопити хронос и каирос сваком од нас, да испитамо ком и каквом времену данас служимо. Kада нас нема на Светим Литургијама Божјим а нема нас и наш живот је као риалити шоу. Ево видимо данас на телевизијама, зна ли ико шта то буквално значи. А значи стварност, оно што заиста показујемо у овом свијету. И тако одуговлачећи бринемо шта ко ради, шта, са ким на ком мјесту, и никада немамо времена за Цркву и за Христа. А доћи ће вријеме да се и ми покопамо. А са друге стране убоги Лазар одлази у наручје Аврама, који је слика праведности, који је врхунац истинске праведности Старога и Новога Завјета, који је показао истинску оданост Господу. Kако се даље наставља дијалог, између Господа и богаташа? Богаташ одлази у пакао, мјесто мучења, а Свети Лука сликовито то објашњава као удаљеност од Господа, велику удаљеност гдје у близини нема доброте нити Бога. Наша велика хладноћа, јер то смо тражили овдје на земљи. Нисмо хтјели да служимо Богу, нисмо хтјели да прихватимо закон Мојсија и Пророка, како каже Господ у оном потресном дијалогу између њега и богаташа, када богаташ, када је видио шта се десило, моли Господа да пошаље неког на земљу, јер има петоро браће који исто тако живе раскошно, да и каже шта ће се десити. А Господ му одговара: “ Имају Мојсија, закон и Пророке, нека се поучавају и спознају истину и љубав Божију”. А онда свјестан мјеста на које је доспио, још свјеснији мјеста на коме је убоги Лазар, у наручју Аврама, у близини и топлини Божјој, каже: “Не Господе, пошаљи некога одавде да би виђели и препознали”.
А Господ му одговара: “ Ако не повјерују у Законе, и Пророке, па и као неко васкрсне из мртвих они неће вјеровати. Па зар није тако и данас, послије 2000 година, послије Васкрсења Христовога, када нам је дата Црква Божја, дата нам је Света Литургија, дати су нам сви извори добара, Свети људи и опет и наново тражимо неке доказе, као оправдање да не вјерујемо и не повјерујемо. Да устане неко из мртвих, такви и данас не би повјеровали. Али, како каже Господ, ево Закона, ево Светога Писма, ево Свете Литургије, јединог мјеста и времена које не пропада и које је истински вриједно, гдје се октрива Његов Kрст, Погребење и Страдање, и Његово Тридневно Васкрсење. Христос Васкрсе и подари човјеку живот вјечни. Kада то схватимо треба да се запитамо да ли ћемо ићи стазама богаша и из дана у дан служити празнини, празнини и празнини, или ћемо ићи путем убогог сиромаха, служити Богу у времену које нам је дато у хроносу, да би се нашли сви у животу вјечном, тамо гдје не може ни мољац ни ништа лоше да завири, него гдје је чистоћа Божја. Њему Васкрслом Господу слава у хвала у вијекове вијекова“, бесједио је о. Никола.
