Бесједа блаженопочившег Mитрополита Амфилохија изговорена у Цетињском манастиру на Вечерњој праштања уочи Часнога поста 2014. године
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Овај пост отпочињемо дивном и чудесном пјесмом: „Не окрени лице своје од чеда свога, од слуге свога, јер сам тужан. Похитај брзо мени у помоћ…“ – погледај душу моју, ослушни је и избави је… Све су то ријечи древног пророка у којима је најважнији управо овај први дио: „Не одврати лице Твоје од отрока твојего…“ – „Немој окренути лице своје од чеда свога“.
Лице Божије је јављено и откривено, и открива се непрекидно, кроз свеукупну божанску творевину. Лице Божије се у својој пуноћи открило у јављању Сина Божијег Јединородног, Господа нашега. Он је лик Божији, као што каже Свети апостол Павле: „лик Бога невидљивога“. Тим Његовим ликом и свјетлошћу лица Његовога обасјана је сва творевина Божија, а прије свега обасјано је људско биће.
Прожето је људско биће том свјетлошћу лица Христовога, и зато није ни чудо што се молимо када испраћамо некога са овога свијета у онај непролазни вјечни живот, да га Господ упокоји тамо гдје сија свјетлост лица Његовога. Немамо никакве друге утјехе да дамо ни ономе који одлази из овога живота ни онима који остају за њим него управо то: да буде обасјан свјетлошћу лица Божијега.
Зато се на почетку пучине светога поста молимо и за себе – да Господ не окрене лице своје од нас него да нас обасја својом свјетлошћу, да нас озари њоме, да нам помогне да се ослободимо дјела таме и да се прожмемо свјетлошћу Његовом. Управо то јесте и смисао људског живота хришћанскога, то јесте и смисао овога светога поста, у који улазимо да бисмо кроз њега очистили и душу и тијело покајањем и дјелима свјетлости божанске, и да бисмо тако очишћени могли да будемо озарени том свјетлошћу лица Христовога, лица Божијега. Овај пост је назван благодатним постом, постом радосним, јер нам управо он дарује ту радост сусрета са Господом, сусрета са Његовом свјетлошћу.
У току овога светога поста смо на првом мјесту призвани да се молимо оном молитвом Оченаша: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.“ Није случајно да се ово вечерње на почетку поста назива „проћке“ у неким крајевима нашег народа. Ово је дакле прије свега дан опраштања, дан молитве да нам Бог опрости гријехе вољне и невољне, знане и незнане, а у исто вријеме призив нама да опраштамо једни другима, да бисмо онда могли да молимо Бога да Он нама опрости.
Наш отац, Свети Јустин Ћелијски је говорио да се у његовом крају каже како се на ово вече опрашта и птица од птице у гори а камоли човјек од човјека. Основно својство човјека јесте управо тај дар праштања, јер је то основно својство самога Бога, који прашта своме створењу. Човјек који хоће да по божанском начину постоји овдје на земљи призван је да опрашта ближњему своме (а сваки човјек је наш ближњи) и да се моли да и њему буде опроштено за оно што је учинио. Има једна дивна пјесма владике Николаја, у којој он моли и камен да му опрости, јер се ми људи огријешимо не само једни о друге него се огријешимо и о камен и о воду и о свако створење, огријешимо се својим нечистим, нездравим односом према Божијој творевини. Зато моли Свети владика Николај и творевину и сва створења да му опросте – да опросте људској души за оно што је сагријешила, а поготову ближњи да опрости.
Но, да бисмо задобили опроштење нема другог пута осим да се покајемо – да промјенимо свој ум, свој начин живота. Пост и јесте призив на промјену начина живљења. Да се молимо Господу да у нама сагради срце чисто и дух прави да обнови у утроби нашој, као што је вапио у древна времена Свети пророк.
Припремајући се да уђемо у овај свети пост прије свега и изнад свега замолимо Господа да нам опрости гријехе наше вољне и невоље. У току овога поста покајањем и исповјешћу очистимо своју душу, у исто вријеме држимо се и тјелесног и духовног поста. Није довољно уздржавање од мрсне хране, него је врло битно и суштинско управо то унутарње уздржавање срца и ума и душе од свега онога што одваја човјека од његове здраве, дубоке природе, Богом дане, што га отуђује од лица Божијега и што га чини неспособним да види лице Божије и да га се дотакне свјетлост лица Божијега.
Нека је благословен овај свети пост и нека нам он помогне да се заиста очистимо душом и тијелом и да се покајањем припремимо да се причестимо Тијела и Крви Господње, да се сретнемо са васкрслим Господом Христом и да прославимо свим својим бићем Његово Васкрсење, да би нас обасјала свјетлост лица Божијега, свјетлост Христовог Васкрсења, свјетлост засијала на гори Таворској на Његовом Преображењу, она свјетлост која је обасјала и пророка Мојсија па је тек онда Бог могао да му открије све оне врлине по којима треба да живи људски род.
Дакле, праштајмо и опростимо једни другима и молимо се да нам Господ опрости, да бисмо могли да видимо лице Његово и да би се душа наша обрадовала радошћу непролазном, коју само Бог даје онима који Га љубе. Зато и ви, браћо и дјецо, опростите и мени грешноме што сагријеших дјелом или помишљу и свим својим осјећањима.
Бог да прости и помилује све нас, молитвама Пресвете Богородице, Светога Јована Крститеља, проповједника покајања, и Светога оца нашега Петра Цетињскога чије мошти цјеливамо и свих Светих у вјекове вјекова. Амин.
Преузето из часописа „Светигора”, бр. 244
Извор: Митрополија црногорско-приморска
