У Томину недјељу, 9. маја 2021. у цркви Светих апостола Петра и Павла, у Бијелом Пољу, Литургију је служио протојереј-ставрофор Дарко Пејић.
Поучавајући сабране о. Дарко је казао да је невјерје Томино, како га називамо, у ствари, вјера свих нас, вјера свих оних који су посумњали и који сумњају кроз живот.
„А сви посумњамо, сви смо људи, слаби. Међутим, без вјере не бива ништа. Све нам долази кроз вјеру у Бога и повјерење ка Богу, које рађа наду, нада рађа љубав, а онда и заволимо. Тако и ми, једни према другима, најприје се стиче повјерење, па онда нада да је то искрено, да може да траје, и на крају дође љубав. Међутим, често је најтеже - вјеровати. Kако свједочи Јеванђеље, Свети апостол Петар је први узвикнуо и исповиједио: Ти си Христос, Син Бога живога, али када му је Христос рекао да крене према Њему по води, он је закорачио неколико корака, међутим, стала је вјера, надвладао страх и почео је да тоне. То нас стално сналази. Према томе, не удаљује се Бог од нас, него наша вјера слаби, па тонемо. Још једно питање које се стално намеће људима, када је у питању вјера и живот на земљи, јесте како то да богати не страдају, него уживају, имају лагодан живот без брига и мука. Међутим, то није тако, муче се и они, више него било ко од нас. Мучи их савјест, мучи их богаство, јер, у већини случајева, не управљају они богаством, него оно управља њима. И често својим богаством умјесто да стичу небо и рај, они од свог живота направе пакао, јер им живот постане брига и несаница, шта ће бити са тим богаством. Брину да их лопов не покраде, тако да њихово срце постаје срце сумњалица, мрзитеља, скептика, невјерника. Велики је благослов и добро када видите богатог човјека, а доброг. То је доказ да он управља богаством. И није написано да се не може спасити богаташ, него да је тешко богаташу ући у Царство небеско“, бесједио је о. Дарко.
Он се осврнуо на питања вјерника о томе зашто страдамо, чему страдања, посебно сада у пандемији.
„Да будемо хришћани, да почнемо од себе, и кажемо: Јесте, грешни смо, гријешили смо и заслужили. Најприје треба да се исправимо и поправимо, јер болест и све недаће које нас снађу долазе због нас. Kао што родитељ кажњава своје дијете, не зато што га мрзи, него да се поправи, да не би више гријешило, тако Господ допушта некада болест, искушења, па и смрт, али да бисмо се спасили. Има прича за једнога руског светитеља, који је био познат. Ишао је преко Новгородског моста, у то вријеме су судије имали власт над злочинцем, а казна се извршавала тако што им се око врата везао камен, након чега су их бацали у ријеку. Он је наишао, а један од осуђеника је завапио: Помози ми. Заузео се за тог осуђеника, рекао: Дајте га мени у манастир, направио је од њега доброг монаха и спасио душу његову. Други пут када се исто дешавало, и када је неки други осуђеник завапио, старац му није помогао. Монаси са којима је пролазио туда запитали су зашто није том осуђенику помогао, а он им је рекао да је првог видио пуног грехова и довео га у манстир да окаје своје гријеха, а другог је видио да невино страда.
„Видио сам вијенац како силази са Неба, који му Господ дарује и ко сам ја да му тај вијенац одузмем. Зато, браћо и сестре, немојмо никада да ропћемо и да се бунимо против живота. Оостали смо такви да нам све смета, а све то негдје Господ види и чује. Бог је тај Који нам даје и сунце и кишу. Оставимо Њему да Он управља тиме, а ми да Га волимо, да Га исповиједамо, да Му се молимо, да волимо једни друге и помажемо браћи својој, колико можемо. Искрен осмјех и пружена рука су велики. Није све у новцу или некој другој врсти помоћи. Почнимо до основног, треба показати љубави, посјетимо болесне, ако не можемо да уђемо у болницу, можемо упалити свијећу, помолити се за њихово здравље, упалити кандило, прекрстити се и замолити Светитеља да му помогне и да га заштити“, поручио је о. Дарко.
