Када сам га давне 1992. године први пут видео био ми је необичан. Данас, после скоро 30 година знам да то и јесте, јер се такав човек ретко среће.
Када је тако висок, са дугом брадом, између осталог, држао наставу из Старог Завета ја као дете, средњошколац, нисам слутио да ће његова личност, карактер, појава бити права слика оних старозаветних пророка о којима нам је предавао. У то време је за мене појам пророка подразумевао само неког ко говори о будућим догађајима. Данас у њему видим оно о чему је причао. Овако неправедно и безаконо затворен он је на најконкретнији могући начин сведок истине, непоколебиви страдалник за правду, изобличитељ лажи и безакоња, честит сваким делом свога бића. Он је слика старозаветног пророка у нашем времену. Непоткупљив, непоколебив, слуга свима ако треба и вођа свих ако треба. Камен из кога је потекао слика је његовог карактера. Истовремено стоји као стуб вере и нације, а зрачи топлином за коју сам уверен да је код њега дар Божанског Духа. Јер како другачије објаснити толики ауторитет који зрачи из њега?
Не могу да заборавим да сам се увек трудио да добро знам предмете које ми је он предавао не због страха од лоше оцене, него што би ме било срамота да ме пита нешто, а да ја не знам. Он је пример онога да су велики људи једноставни људи. Његов лик који се ни мало не разликује од ликова светитеља и испосника које видимо на фрескама заиста осликава његов живот. У мору ружних прича и појава, лоших људи и њихових интереса један је од ретких који може послужити као пример да није баш све тако црно. Гледајући њега можемо да разумемо речи апостола Павла кад каже: "Такав нам Првосвештеник требаше, свет, незлобив, чист...". У њему може да се види и Свети Петар Цетињски који је кад је требало са исуканим мачем ишао на Турке, у њему може да се види и Свети Василије Острошки како се подвизава у својој испосници, у њему може да се види Свети Јоаникије Липовац и читава плејада мученика, у њему може да се види Патријарх Гаврило Дожић, вођа Цркве и народа и заточеник Дахауа. И он је ових дана заточен, спреман и да умре ако треба. Јер неко такав се не боји тога. Тачније, не боји се ничега и никога осим Бога. Они који су га стрпали у марицу и затворили то не могу да схвате, то је далеко од њихових мозгова. А њему и његовим састрадалницима који су ових дана и у последње време у Црној Гори привођени, затварани, бесомучно батинани, а који се ових дана броје стотинама, заслужено се плету венци части и поштовања. Познавати таквог човека је велика част. Бог ће дати да победе истина и правда. Тако увек на крају бива. А за борбу која сада траје Бог није забадава изабрао таквог витеза. Драги владико, нека Господ да укрепљења и снаге до коначног тријумфа!!!
Јеромонах Павле Пајић, ученик прве генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу (1992-1997)
