У оквиру „Дана Светог Василија Острошког“, у Никшићу је, у сриједу 8. маја 2019, отворена изложба икона „Свети новомученици Јасеновачки у свјетлости Васкрсења“.
Сабрање је, након поздравне ријечи протојереја Миодрага Тодоровића, благословио архимандрит Павле (Радусиновић), некадашњи сабрат Острошке светиње, сада настојатељ манастира Ораховица у Епархији Пакрачко-славонској. Он је навео да су радови, још, од прве изложбе монахиње Марије, коју су чинили цртежи о манастиру Јасеновац, са којима и већи број икона, настали, најприје, као израз њеног молитвеног подвига.
„Како је дошла у манастир Јасеновац, она је сваки дан ишла до хумки гдје су сахрањени посмртни остаци пострадалих људи и сваки дан обављала мали помен и кадила гробове. Дуго је то зрило у њој, никако није могла да нађе прави израз и онда је видјела иконе једног грузијског свештеника, његову сликовницу за дјецу, и схватила је да на тај начин може да се изрази све оно што је дуго у њеној души васкрсавало“, рекао је архимандрит Павле.
Додао је да Јасеновац, од како је постао манастир, више није само мјесто туге, него мјесто васкрсења, мјесто посебне радости.
„Ту је страдало много наших сународника и скоро да нема породице којој неко није пострадао, поготово, у крајевима Крајине, Славоније. Људи кад пролазе поред Јасеновца кажу да им се нешто заледи у души. Ове иконе могу да гледају и људи који нас не воле, који, можда, не разумију шта се десило у то вријеме, јер је покушај времена и људи, који то имају на савјести, да се то заборави, а ми смо свједоци да истина увијек васкрсава и не може да се сакрије. Преко ових икона људи ће да сазнају праву истину о Јасеновцу, на начин који ће да их подстакне на размишљање, на молитву и да осјете да су људи који су страдали били истински хришћани“, казао је о. Павле.
Поручио је да мјесто њиховог страдња треба да постане мјесто поклоништва, мјесто достојанства нашег народа и благодарности према њима. Он је нагласио да је доласком Васељенског Патријарха, прије три године, Јасеновац постао тема широм свијета. Јасеновац постаје, прије свега, мјесто литургијског окупљања, у њему се скупљају и стручњаци из цијелог свијета, а Владика пакрачко-славонски Г. Јован (Ћулибрк) планира да направи велики манастирски комплекс у склопу којег и научно-истраживачку установу за истраживање страдања у Јасеновцу и широм Славоније.
Изложбу је бесједом на тему „Култура памћења и брига за жртву“ отворио проф. др Богољуб Шијаковић.
Шијаковић је поручио да не треба да заборавимо да живимо у времену заборављања. С тога је мудрост, сматра он, отпор самозабораву, памет услов опстанка, а памћење услов историје.
По ријечима др Шијаковића једно од наших највећих историјских суочења је Јасеновац. Јасеновац је радикални догађај наше историје, који нас обавезује на културу памћења и бригу за жртву.
„Мучна је чињеница да се српски народ невољно и славно убројао међу неколика народа са процентуално највећим цивилним и војним жртвама у новијој историји. Из поштовања према толиким невиним и праведним жртвама произилази неодложна обавеза и задатак да се оснује и развије централна и сабирна меморијална установа, посвећена српским жртвама, њиховом поштовању, изучавању, памћењу и спомињању“, казао је Шијаковић, напомињући да разлог за то лежи у историјским чињеницама о страдању српског народа и у недопустивом немару према српским жртвама.
„Током 19. И 20. вијека Срби су учествовали у 12 исцрпљујућих, ослободилачких и одбрамбених ратова. Над Србима су почињена неколика геноцида из варварске одмазде. Више пута је био принуђен на егзодусе и сеобе. И ми смо свједоци егзодуса из Крајине, западне Босне, Сарајева, Косова и Метохије. Српске земље су у последња два вијека биле неколико пута окупиране. Срби су дизали устанке против више страних окупатора и најзлогласнијих нацистичких окупаторских режима Њемачке и НДХ. Такође су страдали у грађанском рату и за вријеме Другог свјетског рата, и `90.их година 20. вијека и у дјелимично наметнутим домаћим диктатурама. Неколико пута у 20. вијеку били су изложени економским блокадама највећих свјетских сила. Принуђени на такве историјске неприлике, Срби су поднијели вишемилионске директне жртве, чији тачан број, још увијек, није утврђен. Због тога је неопоходно основати меморијалну установу која би научно-истраживачки сабрала све српске жртве у 19. и 20. вијеку“, констатовао је проф. др Богољуб Шијаковић.
