“Ако нам је и дат Његов суд треба да пресаздавамо Творевину јеванђелским животом, јеванђелским служењем Богу, и да кроз држање јеванђелских ријечи придобијамо људе око себе а не да их гурамо од себе”.
Литургију у пету недјељу по Васкрсењу Христовом у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу служио је јереј Александар Раковић.
У бесједи послије прочитаног Јеванђеља по Јовану, о разговору Христовом са Самарјанком крај бунара, о. Александар је истакао општу одлику Јевреја према Самарјанима а то је мржња.
“Ово је прича о времену када је Господ сјео крај једног студенца близу самарјанског града Сихар, који се налазио уз Јудеју. И коријени су им бли исит, слични само што су се Самарјани мијешали и крвно везивали са неким другим народима, док су се Јевреји трудили да се сачувају, да буду чистокрвни, па су презирали Самарјане.
И тај дух презира Јудеја према Самарјанима осјећа се и у овој причи, и није случајно да се Господ сам укључује у токове људских мисли, предрасуда, размишљања и ставова, да би показао да је то све ништа. И прва ријеч на коју бих се осврнуо је када се Господ обраћа Самарјанки и каже: “Када би ти знала дар Божји и Ко је тај који ти говори ‘дај ми да пијем, ти би искала од Њега и Он би ти дао воду живу’. А онда мало даље каже: Та вода јесте жива и даје нама живот, али чини и нас да смо извор воде живе’”, бесједио је о. Александар, додајући да се на тај начин овај спомен - јеванђелска прича везује на празник Преполовљења, када је Господ стао у јеврејски храм и рекао ‘ ко је жедан, нека дође и пије, и ко пије од Мене и сам ће постати кладенац и Сам ће постати извор.
Дакле, истакао је о. Александар, Господ нас не чини робовима и простим и пуким слугама, које ће творећи вољу Његову да се напајају Њиме, Његовим присуством и близином, Његовом живошћу, него нам даје ту прилику, мјесто, простор и могућност да и сами дјеламо Његово дјело.
“Заправо, то је Његова заповијест и очекивање од нас Хришћана, да ми постанемо извори воде живе, односно Духа Његовог, живога, животвнорног, стварачког и да сами учествујемо у Његовом дјелу поновног стварања Творевине, односно спасења Творевине кроз Цркву Његову. Дакле, дат нам је простор и вријеме да сами дјеламо, а дата нам је и Сила, а то је Дух Његов Свети”, казао је о. Александар.
И мало даље у Јеванђељу, како је примијетио о. Александар, када причамо о молитви, ту се најбоље показују предрасуде о Самарјанки и комплексу ниже вриједности, што постоји и у нашем народу, када знамо да кажемо за неке комшије да су ‘продали вјеру за вечеру’.
“Али Господ нам не дозвољава да иког презиремо и да ми иком будемо судије, и да ми икога одбацујемо, да му судимо и пресуђујемо прије Божјега суда. Ако нам је и дат Његов суд треба да пресаздавамо Творевину јеванђелским животом, јеванђелским служењем Богу, и да кроз држање јеванђелских ријечи придобијамо људе око себе а не да их гурамо од себе, зато нам је дат Дух Свети”, казао је о. Александар, истичући колико је важно наше срце које ће једног дана гледати Господ а не мјесто на којем се молимо.
